Хоћете да видите Бога?

Шта је у средишту душе? У средишту душе је ваше срце. А у средишту вашег срца нека буде Љубав. Љубав је Бог! Гледајте Га у срцима вашим. Неки од вас, не виде Га, о неразумни, хоћете да вам покажем. Како да вам покажем излазеће сунце, кад сте окренути западу? Ви не видите јадо моја ни оно што је пред лицем вашим. Како ћете видети оно чему сте окренули леђа?

Не очекујте да вам ја покажем Бога и да га на тај начин видите. Јер ја не смем да Га погледам, већ сагињем главу и пузим, од срамоте своје за грехе своје за оне, за које сам свестан, а туго моја, колико тек имам оних којих нисам свестан. Кад светитељ каже: “…Господе, дај ми да будем свестан грехова својих…” (св. Јефрем Сирин), шта ја онда да кажем, који ни себе нисам свестан.

Вама, онима који чак и од мене мање видите, могу вам рећи; да Бога свако види на свој начин:

Ако тражите помоћ ид филозофа да вам покаже Бога, он ће вам рећи: “Ја се клањам, ја ћутим пред Њим. Што више идем напред, Он се све више измиче. Што више размишљам о Њему, све Га мање схватам. Што Га више гледам, све Га мање видим, а што Га мање видим, све сам сигурнији да Он постоји. Јер ако не постоји, онда је ништавило свуда. А ко може замислити да ништавило постоји?”

Ако питате математичара, он Га види на свој начин и каже: Ти ниси један, јер да си један, био би ограничен. Ти ниси многи, знао би ти се број. Ти си ван броја; на тебе се не односи колико. Сви су бројеви смештени у теби, но Ти се не даш сместити ни у један број… Ти не спадаш у нашу математику, иако је сва наша математика у теби. Ти ниси време; јер да си време, прошао би. Ти окрећеш својим прстом точак времена… Време је у теби, но не дохвата и тебе. Јер све што време може дохватити, смрт може да дохвати. А да је смрт могла тебе дохватити, она не би имала кога више да мори, те би и она умрла. Ти си ван времена, као и ван броја… Ти си кружење око броја и око времена, – моћни океан око острва од пене.

Доктор на свој начин вели: Ти си присуство, о најближи и најдаљи! Ми те не видимо очима, нити чујемо ушима, нити додирујемо, нити миришемо, – ипак осећамо твоје присуство. У нама је једно неисказано чуло – хармонија свих чула – што осећа твоје присуство. Једно чуло над чулима. Као што око не може изразити искуство уха, нити ухо искуство ока, тако и ово чуло над чулима, најскривеније и најдубље, не може пренети своје искуство на остала чула. Оно осећа твоје присуство које око не може видети, ни ухо чути, ни језик именовати; те кад око каже: не видим га, и ухо: не чујем га, и језик не знам му имена, оно тврди: Он је сад и овде.

Не питај ни оне који језике силне говоре, јер они вапију: О ванимени, ванвремени и ванбројни! Људи се сунчају на сунцу препирући се о твоме имену, именујући Те свако на свом језику, и крију се од месеца смишљајући зло један другоме због твога имена. А гле, име је твоје неисказано. Све речи изговорене људским језиком нису ни почетно слово твог имена. Ћутање у твом присуству ближе је истини твога имена но ма која реч. И кад ти кажемо ти, не говоримо пуну истину, јер те делимо од себе. И кад те са ја ословимо, не говоримо пуну истину, јер те мешамо са нама, временим и бројним. А кад те именујемо са он, ми те удаљавамо од себе, не разумемо ништа, иако силне језике знамо, и очајавамо као дављеници у чамцу крај једне обале океана, очекујући спас с друге обале.

Немој ни свештенике питати да ти Га покажу, већ, да ти укажу пут и заједно са њима викни тихо: – Ми ти се молимо, о неисказани, са трепетом душе своје, приближи нас к себи, не најмање колико можеш – сходно греховима нашим – но највише колико можеш – сходно доброти и милости твојој.

Наша цивилизација, наше савремено време, наша савремена наука, наша најгордија реч. Ми учени, образовани, ми смо цивилизовани, знамо све. Кад завирисмо у прошлост схватисмо, да свака генерација прича исту причу, а ни једна није макла од почетка. Вапијемо Ти: – Опрости нам! Јер наша цивилизација копа многе бунаре у пустињи, да би напојила жедне. Но ако Ти не сиђеш у те бунаре, и бунари ће бити жедни, а камо ли они који стоје око бунара са сувим и препланулим језицима.

Ја сићушни и грешни не могу вама, неразумнима, показати Бога, да би Га ви видели и поверовали. Могу само да вас упутим где се налази:

Бог је на крају пута, на који ви још нисте ни ногом ступили.

учен речима монаха Тадије
раб Божји Ђорђе Сандић
преко o.Gavrilo

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s