Ову причу сам чула на слави моје драге сестре у Христу Зорке. Било је то право славско вече, са умереном количином хране и пића, са причама које не вређају ни Господа ни човека. Свако би додао по неку догодовштину, размењивали смо искуства о посту, исповести, о духовном руковођењу и срца су се отворила. Једна гошћа, дотерана госпођа од шездесетак година, испричала нам је своју причу.
Муж и она су већ дуго у браку, лепо се слажу, деца су им добра и имају већ и унучиће, Богу хвала. Али, како каже, већ дуго година је молила мужа да се венчају у цркви. Наговарала га је, објашњавала да је брак који није склопљен у цркви као платинасти прстен из кога је испао драги камен, понекад би чак и плакала, али ништа није вредело. А онда је ућутала, видећи да је што је она упорнија он тврдоглавији и да брак уместо да напредује почиње да се љуља. Ћутала је и молила се Господу, верујући да ће Он наћи пут и начин да убеди њеног мужа. Тако се и десило. Били су на мору она, муж, њена сестра и њен муж, и враћајући се свратише до светог Василија Острошког да му се поклоне и замоле га да буде њихов молитвеник пред Господом. Обишли су Острог, целивали мошти, запалили свеће и кренули за Београд. Пролазећи крај манастира Дајбабе стадоше и њега да посете, да се поклоне моштима светог Симеона Дајбабског. Паркирао је муж кола испред манастира. Сви изађоше и кретоше пут манастира. Он стоји код кола. Не мрда.
– Хајде, па дођи и ти са нама – звали су га.
Он ништа. Стоји крај дрвета и сам к’о дрво. Ништа не проговара, одмахује им руком.
– Па, остави кола, одмакни се од тог дрвета, уђи да целиваш мошти Светог Симеона – поново су му говорили.
Али он ни макац. Удрвенио се начисто. Оставише га, шта ће, одрастао је човек, ваљда зна шта чини. Ушли су у цркву пећиницу, целивали мошти, помолили се, време је стало. Запалили су свеће, сетили се својих мртвих и живих. Вратише се код кола, уђоше, поседаше ћутећи, мисле нешто се њихов „јогунасти“ возач наљутио, а он ће:
– Жено, враћамо се на Острог! Венчаћемо се данас!
К’о гром из ведра неба. Нико не проговара. Забезекнути. Запрепашћени, њој срце куца да излети. Окреће кола, возе се поново ка Острогу. И даље нико ништа не пита. Зна она, Господ је учинио своје. Изашли су из кола, отишли до монаха и питали могу ли сада и овде њих двоје, који су већ читав век провели заједно у лепом браку, да се и венчају пред Господом.
– Може, децо. Ако, ако, тако и треба. Не ваља живети у браку ван Цркве, а никад није касно – рече им седи монах. – Само ваља вам наћи кума. Ето, има пуно народа пред црквом, па упитајте некога.
Изађоше из цркве, дођоше до једног млађег човека и објаснише му да им треба кум. Па ако хоће, они би били радосни. Хоће, вели он, што да неће, кумство се не одбија. И тако венчање би обављено. Нови кум их упозна и са својим братом и његовом женом и рече да су дошли код Светог Василија да му се помоле пред братовљеву операцију. А онда се испоставило да је управо сестра од тек венчане младе докторка, и то специјалиста која може да помогне кумовом брату. Радости нема краја.
– И данас наше кумство траје, посећујемо се, бринемо једни о другима – прича госпођа.
На крају нам рече и шта се њеном мужу десило у манастиру Дајбабе.
Испричао им је то много касније, ваљда онда када је и сам успео да схвати да Господ чини чуда и данас не би ли нас дозвао к Себи и упутио на прави пут. Вели, изашао је из кола и хтео да крене за њима у манастир. Али није могао да учини ни корак. Као да га је нешто приковало за то место. Покушавао је да начини корак и није могао. Нека невидљива сила му није дала. Онда он поново стане, каже себи да то није могуће и да је сигурно малаксао или да нешто умишља, покуша поново, али ни да мрдне са тог места. Ни напред ни назад. Сећа се да се јако уплашио. А онда као да му је нека лампица засветлела у мозгу, као да му је неко одједном усадио мисао да би било добро да се врати у манастир Острог и послуша своју жену, те да се венча у цркви. Тако је и урадио, на сопствену радост, радост своје жене, деце и унучића.
духовна оаза 