У пећини

У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.

Сав тужан поче се жалити старом монаху.

– Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к’о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.

Старац га саслуша и поче да се смеје.

– Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?

– Каквом месту? – упита игуман.

– Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.

Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.

Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.

То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.

Игуман тада оде поново старцу.

– Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.

Старац се насмеја и рече:

– У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.

преко o.Gavrilo

3 мишљења на „У пећини

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s