НЕБЕСКИ ПОМОЋНИК

Ово се десило са мном и са мојом сестрм Вером. Живели смо тада у граду Пушкину, где нас је рат и затекао. Непријатељ је брзо напредовао и ускоро су Немци већ били у граду. Одмах су се одомаћили надајући се да ће ту дуго остати. Настанили су се у најбољим кућама, становали су и по селима. Месне житеље који су способни за рад ангажовали су на разним пословима, неки су доносили воду са извора, други су стругали дрва…
Вери и мени су дали да цепамо дрва. Један од немачких заповедника. који је посебно мрзењо Русе, одвео нас је \ напуштену колибу. оштећену ватром показавши на огромну гомилу иструганих дрва рекао нам је на немачком: „Ово треба брзо исцепати. Јасно?“ гледајући огромну гомилу, ужаснуле смо се: како да исцепамо, па ми никада секиру нисмо држли у рукама? Овај посао je за здравог, снажног мушкарца, а не за нежне девојке.
Али, да се расправљамо са Немцем нисмо смеле и прихватиле смо се посла. Узевши секире, почеле смо ударати: једном по дрвету, два пута поред. Млађана Вера је после великих напора успела да исцепа неколико цепаница, а мени ништа није полазило за руком. Замахнем високо секиром да бих ударила по трупчићу, а секира пролети поред, склизне са стране. Опет подигнем, замахнем, а секира се зарије у земљу… Ужас! Замало да ударим по ногама!
Зима. Унаоколо је лежао дубок, нетакнут снег, и само је стазица водила до куће. Колиба се налазила изван насеља, а недалеко од ње био је бункер. Немци су се за време борби склањали у њега, а сада је Немац-домаћин посматрао из њега кроз прозорчић, да нам не би неко случајно дошао у помоћ. (Било је и таквих немачких војника који су се односили пријатељски и знали су пам притећи у помоћ). До њега је допирао звук секире, и наравно, он је био сигуран да ми нећемо успети да завршимо посао, а тада… страшно је и помислити.
Давши све од себе и не испунивши ни стоти део задатог посла, са стрепњом и страхом гледали смо на огромну и несмањену гомилу коју је требало исцепати. Но, шта је ово? Одједном смо у снегу испред врата јасно чули бат корака који су се приближавали. Неко се брзо приближавао пртином, врата су се отворила и на прагу… указао се млад човек у плавој пилотској униформи. Високог раста и широких плећа, бледо лице са нежним руменилом, очима боје неба. Весело је погледао на нас и рекао: „Шта је било, не иде? Не треба тако!“ Једну руку је ослободио од војничког огртача, другу је извадио из цепа, узео секиру у десну руку и почео њоме ударати по трупчићима, једним, другим, трећим…
Једном руком намести трупчић, удари секиром и склони цепанице у страну.
Ми смо као опчињене гледале час у гомилу, час у незнанца.
Потом је скинуо огртач, пребацио га преко столице и остао само у плавој свиленој кошуљи. Опет се огласила секира у његовим вештим рукама: тук, тук… тук, тук… Чучећи, смешио се погледајући на Веру и на мене, и говорећи: „Ето, тако треба!“ Тук, тук… и нема више гомиле за цепање. Устао је, обукао се, поклонио се и изашао на врата. У снег у су се чули кораци који се удаљавају, а онда се све утишало. Погледале смо кроз прозор и нисмо виделе никога. Изашле смо испред нема никаквих трагова. Вратиле смо се у колибу сасвим збуњене. Ко је то могао бити? А онда је дошао Немац.
Ушао је и запањио се… Огромна гомила исцепаних дрва, а ми стојимо насред колибе и гледамо га.
– Ко вам је помогао? – издерао се Немац. лице му се изобличило у злобну гримасу, указао се златан зуб.
Ми смо ћутале, а Немац се растрчао по колиби. Загледао је у сваки ћошак, није му било тешко да се попне на чардак. Није било никога. Истрчао је испред, али на снегу није било свеих трагова. Вратио се у колибу и посматрао нас са прага. Израз злобе на лицу постепено се мењао у израз збуњености. Он је добро знао да тај посао за тако кратко време не би могла да ураде ни два снажна мушкарца. а камо ли две слабе девојке. Опет је упитао, али већ тихо, у недоумици и чак са неким страхом: „Ко вам је помогао?“ Ја сам смогла храбрости и одговорила: „Посао је ураћен, а за друго не питајте“.
Постојавши још неко време, Немац се упутио ка излазу, добацивши у ходу: „Идите да једете“, и тихо је изашао.

Православни пут бр. 43
преко Porodica – krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s