„Сенима оца Симеуна“ – Ангелина Ристановић

Ова прича, коју је написала моја драга сестра у Христу, толико је дирљива, толико лична, и верујем да би се много браће и сестара препознало у њој… Зато је и објављујем, да и неки други који пролазе кроз то, виде да нису сами:

Драги моји, знам да ова тема, можда није у складу са називом Кутка. Али, исто тако знам најмање три мисионарке у овом кутку, које ми неће замерити. И које ће разумети зашто сам морала да пишем о њему.

Елем, већ написах у теми о манастиру Ћелије, да сам се тамо први пут исповедила… Мој духовник је био блаженопочивши отац Симеун. Изузетан клирик, сјајан човек, ретко добар, умом надвишен и са љубичастим срцем преко целих груди, у њега је стало читаво стадо српско. Био је толико добар, нежан, пажљив, а опет ауторитативан. Његов ауторитет је извирао из његове предобре душе. Био је пун разумевања за заблуде и грешкице моје младе душе. Помагао ми да се носим са рутинским недаћама, са животом, па и са срећним и несрећним љубавима. Помагао ми је да пронађем себе, да изградим сопствени идентитет, као и да пронађем пут до Оца и спасења душе моје.

Био је смирен и мио старац, кога упознах годину дана, након смрти, свог деде, који ме је подгајио и поприлично размазио. Отац Симеун ме својом аскетском смиреношћу и топлим живим речима утехе подсећао на њега. Бог да му душу прости! Много ми недостаје у овом гладијаторском времену, када су мржња, завист и сплеткарења опште место.

Али, моје мисионарке и мисионари, који свратите овде, јави се он мени недавно. Не у сну, нити речју, већ делом.

Наиме, десило ми се нешто, за моје појмове, више него страшно. Тринаест месеци сам била у једној од својих чувених посттрауматских депрсија. Али, ова је била и интензивнија и дужа од претходних ситних разочарења и великих туга. И у том периоду ја бејах мртва и изгубљена.

И, Боже опрости, удаљих се од Литургије. Више него проредих одласке. Навијем сат будилник, мобилни и фиксни телефон, а кад ујутру зазвоне, ја их искључивах, мислећи да је боље спавати него ићи. А кад коначно устанем, ја се лоше осећах. Кроз цео тај период ме је пекла савест, мрзела сам себе, звала другарицу са веронауке и плакала, она ме храбрила, тешила речима да се то и њој једном десило, али се Богу хвала, поврати. Ја сам се само жалила, а ништа нисам предузимала. Само сам тонула у дубљу депресију. Црква је, хвала Богу, опстајала два миленијума без мене и опстајаће и даље, али ја не могу без ње. Па, чак и кад сам у једном моменту помислила да могу без ње, десило ми се, то што ми се десило.

Али, Богу хвала, на Његовом промислу и бескрајној мудрости, погледа ме. Наиме, неко ми на фб посла позив у групу Православни пут. Узгред, крајем прошлог века сам писала чланке за тај часопис. Та ме група одмах сети на моју браћу и сестре из Светосавске омладинске заједнице, при Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Сети ме на некадашњег председника, који ме је позвао на њихов конститутивни (први) састанак, на Светог пророка Илију, 1998. Он ме тад прогласи почасним чланом, пошто сам две и по године уназад већ била активан члан исте организације у свом месту.

И у тој групи видех свештеника. Одмах се сетим Јунгове теорије синхроницитета. Наиме свештеник носи име мог најбољег пријатеља, с којим сам порасла (он је мој најбољи пријатељ и брат већ 27 година) и име мог најбољег пријатеља из места где студирам. Чудно, али најбољи пријатељ у родном ми завичају, и најбољи пријатељ из лудих студентских дана се исто зову.

Видевши име свештеника помислих: „Ако ме овај човек не излечи и не спаси нико неће!“ Одмах ја њега позовем за виртуелног пријатеља. И он ме прихвати. Сутрадан ме позове једна дама, видим он нам једини заједнички и ја је прихватим. Међутим, ја два месеца нисам знала како да му се обратим. У међувремену мени стигне позив у групу о овом форуму. Поменута дама је, иначе, писала прелепе статусе, слала ми иконице и срцад… И на дан кад је моја крвна сестра положила специјалистички испит, ја то поносно ставих у статус, ова дама га прва лајкира и честита. А име написала ћирилицом, и то име Оне, која је родила Бога. И ја помислих како је то знак да ме Христос опет себи зове, да ако се сад не одазовем Њему, можда више никад нећу.

Два дана се након тога, кад видех да је отац он лајн, одважих се да му се обратим. Назвах му Бога, и предложих да позове поменуту моју сестру у Христу, ту жену у форум, да прелепо пише. Не знајући да ли ће, али ипак желећи да ми одговори. Ваљда се човек заинтригира да види ко то предлаже неког другог, а не себе. И пита ме од кад сам и како ушла у веру? А ја њега откуд зна да сам у њој, а он ми рече да то осећа. Ја га питах како је постао свештеник, и он ми рече. Ја закључих да је то постао Божијим промислом.

И ја му тад стидљиво рекох да имам проблем и да можда он може да ми помогне. И рекох му за моју депресију, отпадништво, етц. Поможе ми човек свака  му част! Ево, Богу хвала, отад редовно идем у Цркву.

Морам овде да напишем и следећа чуда sui generis. Наиме, током тих мрачних тринаест месеци сам често певушила једну духовну песму, не знам назив, а њу ме је научио поменути први председник СОЗ-а из Ариља, сада отац Тимотеј у Студеници. У њој имају два стиха: „Душа ми је уплашена/Као срна уловљена…“ Нећете ми веровати, али та дама је мени дан након мог првог разговора са поменутим свештеником послала линк само на мој профил са текстом „Срна у изгубљеном Рају“. Прелепа прича мог Аве Јустина. Узгред, ја је добих на флајеру, на Благовести у манастиру Ћелије, кад се први пут тамо исповедих.

Можда ви сад мислите да је то случајност. Није. Како је она могла знати да ја волим тај текст, да су Ћелије центар мог света, кад га добих и да двоцифрен број месеци уназад певам ту песму и плачем? Драга моја браћо и сестре, нема горег стања, од оног кад уцвељена психа престане веровати у чуда, и кад човек пева и плаче симултано! Одаћу вам тајну. Она је то знала, јер је то осећала. Зато што је она моја сестра у Христу. Зато што они, који се истински у Христу воле, оном правом, искреном, исконском љубављу, којој нису потребне крупне речи, ни велики гестови, они могу међусобно да се осете!

Иначе, поменути свештеник ме стаде убеђивати да се региструјем у овај форум и да будем модератор у истом. Ја одсечно одбих, почаствована указаним поверењем. Уплаших се. Никада раније нисам ни читала, а камо ли се учланила у неки форум. Осим тога нисам теолошки поткована. Бојала сам се да нећу имати идеја, инспирације, да нећу знати шта да пишем. Нисам имала самопоуздања. Отац ми рече да ће ми идеје долазити саме од себе.

Богу хвала, бејаше у праву. Само наилазе, не знам шта бих пре и где писала. Бескрајно сам захвална Богу што он егзистира на овоме свету! Зато што је веровао у мене, када ја нисам. Зато што кад сам пала, он ми је пружио руку, помогао да се придигнем, отресао прашину са мене, очистио и превио ми дубоке ране, ставио Есмархове подвеске и зауставио крварење из истих, дао ми мелеме да их мажем, да ми ожиљци што боље и у што краћем року зацеле.

Блаженопочивши отац Симеун и поменути свештеник су ме научили да разликујем кокошку и орла. Ја им се овде свечано заклињем чашћу и животом да више ником нећу дозволити да ми сече крила! Он и горе поменута дама, моја сестра Лазарица су ме спасили, вративши ме на прави пут. Њихов долазак у мој живот је, браћо и сестре, доказ да Га има! Ја сам им плата нет мисионарењу, као и људи, које доведох у овај форум. То што се ја опет смејем, радујем сваком новом јутру, радујем животу, што оживех и пронађох се је заслуга њих двоје. Вечно ћу бити захвална Богу, на срећи и благослову, што ми њих даде!

Христовим чудима никад краја. Сретох у овом форуму још неке дивне људе. Али, морам посебно да поменем моје сестре Светлану и Срну. Зато што је Срна поставила тему са текстом Срне у изгубљеном Рају, и икону мог Аве Јустина, и зато што је и она његово јагње и духовно чедо мог оца Симеуна, обе га упознасмо са тринаест годиница… Зато што је Светлана поставила тему Манастир Ћелије, зато што је поделила са нама аудиотеку о Ави, зато што поставља теме у овом Кутку, које ми требају, зато што „Тамо далеко“ мисли на мене, шаље ми савете, зато што ме је предивно утешила неки дан…

И ја схватих, оно што сам и пре знала. Да је мој отац Симеун жив! Да гледа своје напаћено и заблудело чедо. Да ме није заборавио. Браћо и сестре, отац Симеун је заједно са Авом молио и Бога домолио да ми пошаље горе поменутог свештеника, Лазарицу, Срну и Светлану. Да ми стави до знања да и даље брине о мени, да ми још једном докаже да Га има, да ме врати на пут покајања, правде, истине, љубави и спасења. Да ме излечи и спаси! Браћо и сестре, радујмо се! Нисмо сами, Бог је с нама!

А као повод овој теми, деси се чудо вечерас и подстакну ме. Након првог разговора са горе поменутим оцем, јавих се овде у Саборном храму једном свештенику, који је то јутро служио Литургију. Зрачише нешто из њега, да баш њему приђем и тражим благослов. И дрхтавим гласом, од треме, и стида због моје грешности и недостојности, прво зинух да глупости излете, па му онда отворих душу. И он ми поче помагати, спремати за исповест и причест. Вечерас на вечерњој служби у Саборном храму, деси се, више него чудо. Наиме, дође једна малецка, преслатка, та нема више од две годинице, девојчица са својом баком. Стадоше близу мене. А малецка, прави мали анђелчић, живахна и радознала, подсети ме на мене, кад бејах несташно и безбрижно дете. Све време ја скакутала испред и око мене, мамивши ми осмех. И притрча она Гробу и поче га љубити. А ја не бих била ја, да кад већ ту стојим јој не приђем. Сетивши се како сам се као дете пела на столицу да нешто дохватим.

Приђох јој и упитах је хоће ли да је подигнем да целива икону Христа. Она приста, и замислите, браћо и сестре, ја јој и не рекох то, а она се сама прекрсти и рече: „Амин“! А кад се служба заврши, поносни тата је изведе за руку. И ја схватих да је она кћи свештеника, који ми помаже. И ја му рекох: „Има ли већег доказа да Га има, кад њој баш ја помогох?“ И он се сложи. Симболично чудо. Ја подигох њу икони Христа, као што мене, њен отац подиже из блата Њему. А кад чух како се дете зове, срце ми, замало, не стаде од радости. Зове се Јустина! По мом Ави. Послаше ми Ава и отац Симеун још један доказ, који ме још више учврсти у вери. А у порти ми она притрча радосно, ја је радосно пригрлих…

Слава и хвала Ави Јустину Поповићу, духовном чеду, владике Николаја, највећег српског сина, и оцу Симеуну! Само моја грешна и напаћена душа зна колико су ми њихове молитве помогле.

Браћо и сестре, опростите мени грешној и недостојној да пишем овај текст! Нека вам буде на духовну корист и на спасење ваших душа!

Завршићу реченицама, које Христос рече Неверном Томи, кад „Васкрсе из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробје живот дарова„:

Ти виде, па поверова. Благо оном, ко не виде, а поверова!

Aнгелина Ристановић
преко Сенима оца Симеуна – Ангелина Ристановић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s