Време у коме се сада налазимо , драга браћо и сестре , може се слободно назвати најблагодатнијим и најсветијим временом у току једне црквене календарске године. Јер, у овоме периоду се сећамо онога времена када је Господ Исус Христос после свога славног Васкрсења из мртвих ходио земљом, јављао се својим апостолима показујући се и доказујући им да је то заиста Он и да је заиста васкрсао из мртвих , да је заиста победио смрт. И не само да се сећамо, већ и литургијски продужавамо и преживљавамо то време, односно учествујемо у њему.
Не знамо тачно колико се пута Господ јавио после Васкрсења. Када се споје извештаји четворице Јеванђелиста, Матеја, Марка, Луке и Јована, који су описали речи, дела, чуда и читав живот Господа Исуса Христа, па и ове догађаје после Његовог Васкрсења, добија се број од 10 јављања Христових, што не значи да их није било и више, напротив. Апостол Павле у једној својој посланици пише да је васкрслог Госода једном видело више од 500 људи од којих су, пише у то време апостол, многи живи и сад, а неки и помреше. Зато се и у Цркви у овоме периоду читају посебна зачала, одломци из Јеванђеља, која су пуна поука и порука, која треба да нас утврде у вери у васкрслог Господа Христа. Тако и ово Јеванђеље о Самарјанки, по којој је ова, четврта недеља после Васкрсења добила своје име.
Овај одломак из св. Јеванђеља по Јовану је толико пун скривеног смисла, да сам по себи представља једно Јеванђеље унутар Јеванђеља, пето Јеванђеље, може се рећи и само за тумачење овога кратког одломка могла би се тона хартије употребити за писање и опет би тумачење остало недовршено. Но, да се задржимо само на пар основних цртица. Исус седи уморан од пута у сред врелог подневног лучезарја крај извора воде у самаријској земљи. Ученици су отишли у град да купе храну, а Господ тражи да пије, јер је, вели, жедан. Ето тек први стихови, а колико нам говоре. Господ овде показује оно што су свети оци назвали непорочним људским слабостима: жеђ, глад, умор. Као што ће на Крсту висити ради нашега спасења на вапај: жедан сам, уместо воде добити одвратно сирће, тако и сада ради нашега спасења Он седи уморан гладан и жедан поред пута и Он – који је створио мора и изворе водене тражи од жене Самарјанке да му захвати воде.
Господ Исус Христос је у свему сличан нама осим у греху и само су светитељи Божији којима је око ума било кристално бистро могли увидети сву радост коју нам је очовечење Сина Божијег донело. Као што је говорио и писао свети владика Николај: шта ће ми Бог који не зна како је то бити човек ! Шта ће ми Бог који није на себи искусио глад, жеђ, рад, умор, страх, жалост, страдање и – смрт! Господ познаје све те слабости људске, али их као Бог и превазилази, што се одмах и показује. На подругљиве женине речи: немаш чиме ни да захватиш а студенац је дубок, он прозорљиво открива њене тајне. А затим се користи начином говора, који је у библијској науци познат као типолошки. Господ се користи типовима, обрасцима из свакодневног живота да би и своје непосредне ученике и нас, који читамо оно што су очевици – Јеванђелисти описали, увео у тајне Божијег Царства. И старозаветни и новозаветни писци су, рецимо, да би описали однос човека и Бога често говорили о браку. Отуда и једна семитска свадбена песма – Песма над Песмама нађе своје место у св . Писму старога Завета. Тако и овде.
Потреба коју човек осећа за Богом живим може се нама, који смо огрезли у материју бледо типолошки представити као глад и жеђ у телесном смислу. Али, док ми, наситивши се материјалним добрима и храном после кратког времена поново осећамо и глад и жеђ, дотле оно што Господ назива водом живом и скривеном Храном, односно сједињење са Богом и његовим нествореним енергијама укида тај непрекидни мучни круг и превазилази га. На причешће нас Господ позива, на сједињење са собом кроз ово Јеванђеље.
Причао нам је митрополит Амфилохије о старцу Пајсију. Када је пре монашења, као постдипломац дошао из Рима у Свету Гору и када је исповедио старцу своје сумње и смућење, овај му је одговорио: Знаш, брате Ристо, ја више не могу да замислим да постоје људи који сумњају у постојање Божије. Једном када сам пребивао у молитви после причешћа, каже старац, у мени се родило Сунце. Односно осетио је, по Божијој вољи предукус Царства Божијег у свој својој сили. Три дана нисам осећао потребу за храном и пићем и тек тада сам почео по мало да терам себе да узмем мало хране и воде, да не бих наудио своме телу. А колико ми занемарујемо тај дар! На свештеников позив: са страхом Божијим, вером и љубављу приступите, ми се понашамо као да каже: одступите! Схватамо своју неспремност за причешће некако магијски, или правнички: нисам достојан, Господ ће ме казнити и спржити. Али, то је само наша греховна пројекција. И пост и сви остали подвизи служе да би смо се борили против своје озверене природе и да би тако што је више могуће очистивши себе окусили у пуној мери благодат сједињења са Богом живим. Извор Живе Воде је ту, посред нас као и пре 2000 година. Ко је жедан нека дође и пије и ко хоће нека узме воду живота забадава. Амин.
јереј Саша Степановић – беседа на Недељу Самарјанке; сајт храма светог вмуч. Георгија у Бору
МОЛИТВА – Дах Живота
Духовни живот је умногоме уметност молитве. Свети Оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.
Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.
Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.
Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.
Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.
Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле, непотрошиве радости.
Молитва је предукус и предворје раја.
Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба – он постаје најнесрећније биће на земљи.
Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе, дошле су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.
Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само “подсећање” на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.
Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да “замени” благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само напорима своје воље, усредсређивањем својих мисли, подстицањем својих осећања, телесним трудом (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима, и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе исцрпљују и молитва се руши као кућа која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања, и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост, као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање фантазерске узбуђености, у гордо дивљење себи.
Демон сугерише човеку да је велики подвижник, као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете ништа чинити (Јн. 15,5). А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.
Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом – без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања нису довољно формирана, тако да своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две препреке које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.
Молитва без покајничког осећања није побожни разговор, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни; зато само кроз покајање можемо да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени. Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати.
Ми као да говоримо Богу: “Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву.“
Тада ће човек у молитви осећати нешто друго – не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве – напротив, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове.
Кад човек обраћајући се Богу говори: ”Ја…”, Бог га оставља с малим “ја”. Кад човек у молитви каже Богу: ”Ти…”, Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.
Основа молитве је мисао: “Ти си све, а ја сам ништа.” То је њен гранитни темељ. Долази до некаквог тајанственог сједињења Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудих се, али не ја, него благодат Божија (уп. 1 Кор. 15,10).
Архимандрит Рафаил Карелин
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! – ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!
духовна оаза 