Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари.
Цар је желео да свако ко долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.
Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи.
Дошла је ноћ и цар је рекао:
„Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“
Саветник је одговорио:
„Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и однели оно што су прикупили у дворцу.“
А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.
преко Дарка Божић
духовна оаза 