Четврта недеља о Васкрсу – Недеља раслабљенога

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Господе, немам човјека

Свето Јеванђеље сваком својом ријечју просвјећује и освјетљава пут у спасење. Свака ријечца коју је изговорио наш Спаситељ Господ Исус Христос има узвишено значење. Свака прича, коју јеванђелисти записаше треба бити записана у срцима свих људи. А што људи више заборављају јеванђелске приче и ријечи Спаситељеве, све се више удаљавају од врата кроз која се улази у рај. Све слабије виде и све мање примјећују да вријеме пролази. «Слијепац не разликује дан од ноћи», и: «Пијан не зна колико је сати». Ове двије изреке потврђују нам Јевреји из приче јеванђелске «О раслабљеноме». А прича гласи: Господ Исус Христос је у бањи Витезди у Јерусалиму срео човјека који је тридесет осам година боловао скоро непокретан. На Христово питање да ли жели бити здрав, болесник одговори: «Да, Господе; али немам човјека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе прије мене. Рече му Исус: устани, узми одар свој и иди. И одмах оздрави човјек, и узевши одар свој хођаше. А тај дан бјеше субота». (Јеванђеље по Јовану 5, 7-9).

Господ је наочиглед многог народа исцјелио болесника којега су многи познавали. Устао је здрав онај који је тридесет осам година лежао! И шта је било? «Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити»! (Јев.Јов.5,10). Јеврејске старјешине не желе да виде оздрављење нити откривање Бога живог људима, него са злобом оптужују исцјељеног што у суботу носи свој одар! Заиста, и на овом мјесту јасно показујући да им није стало до суштине него до форме, да им није стало до чистога срца него до лажних ријечи. Потврђују ријечи пророка Исаије како су устима близу Бога а срцем далеко. И не само то него, када су сазнали ко је исцјелио болесника, договараху се међу собом да убију Исуса! Колика заслијепљеност и опијеност ума сатаном! Најгоре од свега јесте што су они свјесно кренули да чине оно за шта су знали да је погрешно. Иако су знали да је Исус Месија тражаху да га убију, јер им је сметао. Иако су знали да иду путем погибли не хтједоше да се покају, него слично Јуди, кроз најцрње очајање одупираху се Сунцу истине, Сину Божијем, Извору свих добара, да и њих огрије својом љубављу и раскрави им душе топлотом своје милости. Не, остадоше они насупрот Богу, богоборци и до краја исповједаху хуљење на Духа Светога. Христос им говори: «И отац који ме посла сам свједочи за мене. Ни гласа његова кад чусте ни лица његова видјесте. И ријечи његове немате у себи да стоји; јер ви не вјерујете ономе кога он посла. Прегледајте писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; и она свједоче за мене. И нећете да дођете к мени да имате живот. Ја не примам славе од људи. Него вас познајем да љубави Божије немате у себи…» (Јев.Јов.5, 37-42) «Љубави Божије немате у себи…». Ево Христовог одговора који је светионик и путоказ како њима онда тако сада свима нама. Ко љубави Божије нема у себи, не може бити у заједници са Богом. Ко љубави нема према Богу и ближњем неће посијано сјеме Јеванђеља у његовој души никнути у дивни цвијет мира Духа Светога, јер сјеме треба залијевати, плијевити а Бог онда даје добар плод. Да су имали Јевреји љубави Божије у себи, не би допустили да тридесет осам година раслабљени лежи поред бање Витезде, и када анђео Господњи помути воду, прво би њега донијели да се исцјели. Не, него су у стампеду јуришали, ко ће прије ко ће први, заборављајући суштину исцјељења од свих болести. Љубав је здравље које болесника исцјељује. «Господе, немам човјека…», говори раслабљени Христу. И пророк Илија је у своје вријеме мислио да «нема човјека» па му Бог рече да има још 7000 праведника. Шта ми данас да кажемо? Да ли да, као онај философ, палимо бакљу по дану и тако тражимо човјека? Или можда да упалимо духовну бакљу и кренемо у тражење човјека, прво у нама самима, у нашем срцу, уму и души. Да, прочитавши и ову причу, пронађемо и откријемо човјека у самом себи. Тада ће нам сви људи бити бољи и сав свијет свијетлији.

о. Симон Ј. Туркић

ЛЕПОТА ХРИСТОВА

Мој учитељ у основној школи у Лелићу пок. Михаило Ступаровић био је веома добродушан човек. Дозвољавао је ђацима да га питају свашта и о свачему. Неко од мојих другова упита га једном:

– Господине, какав је био Исус Христос? Учитељ се замисли па рече:

– Како га видиш на икони, онаки. И не питај више.

Али љубопитљиви дух људски не може да не пита. Од памтивека свет се интересовао спољним ликом и изгледом Христовим. Какав ли је био?

Нико од Његових ученика није описао лик и изглед свога Учитеља. Један пагански Римљанин, Плиније, забележио је кратко о Њему, да је био млад и стасит човек, лица овална, косе дуге и на темену раздељене, браде боје кестењасте. Други опис сачуван је у предању о цару Авгару Едеском. Овај цар Авгар, чувши о чудесним делима Исуса Христа, посла свог сликара Ананија у Палестину, да изради портрет Христов. Кад Ананије дође, виде он Исуса у гомили народа и поче издалека да црта Његов лик на платну. Али без успеха. Јер таман је он почињао изнова слику, лице Исусово се променило. Он је почињао изнова, али опет је лице Исусово мењало изглед. И тако изнова и опет изнова, но без успеха. “Како да ти кажем, царе, причао је он после Авгару, “Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека”. Није, дакле, као човек него као Свечовек. Видевши труд Ананијев, Христос га призва к себи, узе од њега чисто платно, положи на своје лице и поврати му. На платну је остао јасан лик, који је обрадовани сликар однео своме господару. Тај лик је и сада познат. Он показује изразиту мушку лепоту и снагу.

Други сачувани лик Христов, нешто нежнији и женственији, јесте онај што га је света Вероника добила, кад је својом марамом убрисала знојаво лице Спаситеља када је Он под Крстом ходио на Голготу улицом Виа Долороса. И овај лик се може видети у цркви на икони. Познат је под именом: Убрус свете Веронике.

Интересантно је, да је Стари Завет много изразитији у опису лика Спаситеља од Новог завета. Пророк Исаија описује визију будућег Месије овако: “Јер нам се роди дијете, којему је власт на рамену, и име ће му бити Дивни, Бог Силни, Отац Вјечни, Кнез Мира” (Иса. 9,6). Дакле, Исус Христос треба да буде диван. Још јаче истиче лепоту Христову цар Давид говорећи: “Ти си најљепши од синова човечјих” (Пс. 45,2).

Но, ови исти видовити пророци описују Христа и у сасвим супротној боји. Тако Исаија: “И не би обличја и љепоте у Њега; видјесмо га и не бјеше ништа на очима ради чега бисмо га пожељели” (Иса. 53,2). А Давид од стране самог Христа говори: “Ја сам подсмијех људима и руг народу” (Пс. 22,6). Без сумње, овај негативни опис односи се на Христов изглед при страдању и мучењу. Али тако ружан Он је увек морао изгледати онима који су га мрзели и гонили. Зар и нама не изгледа ружно и најлепше лице које мрзимо?

У сваком случају Христос није привлачио својом спољашњом лепотом колико унутрашњом, моралном. Једне је привлачио, друге одбијао. Привлачио је оне који су били свесни греховног блата у коме су се налазили и желели себи узвишену моралну чистоту и лепоту коју су гледали у Сину Божјем. А одбијао је оне који су се осећали угодно у свом прљавом блату и мрзели су свакога ко би покушао да их из тог блата извуче и опере…

Хиљадама хришћанских уметника, сликара, вајара, романсијера, музичара и везиља, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. Нико од њих није га представио као неког лепојка, као “молованог”, како народ каже…

А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни сравњењу ни опису…

А о тој моралној красоти Христовој ми можемо рећи: “Никада од постања света није се на земљи јавио, нити се може јавити, тако чист, безгрешан и свети човек, у коме је Бог у пуноћи могао становати и из кога је могао дејствовати (као што и данас дејствује) на облагорођење и обожење појединаца, друштва и свега човечанства. Он даје лепоту сваком људском бићу.

Свети Владика Николај
преко Четврта недеља о Васкрсу – Недеља раслабљенога

2 мишљења на „Четврта недеља о Васкрсу – Недеља раслабљенога

  1. *Извор православни*

    *И*звор православни то је вера жива,

    О вечном спасењу истину открива.

    У тој свакој капи небо нам шапуће,

    О вечном спасењу из Божије куће.

    Из овога извора, вода тече стално,

    Око њега пасе стадо православно.

    Ту се моли небу, пије вода чиста,

    И узима благослов од Господа Христа.

    Извор православни, тече вековима,

    Ко са вером приђе, спасење узима.

    Ту се грешна душа кајањем окупа,

    Па на небо тако с Богом иде скупа.

    На том светом месту ,стално сунце сија,

    Анђели певају, служи Литургија.

    Ту нам Господ, милост, превелику даје

    Која вечно траје, никад не престаје.

    Извор православни, све нас браћо зове,

    Да видимо Господа, Његове вртове.

    Ту нас чека живот који вечно траје,

    Благо оном ко се искрено покаје.

    Милан М. Тривунчић

    ( из збирке пјесама Извор Православни , Б. Лука 2013)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s