ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица – Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене -мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.
Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти! Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела. Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили. По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и Свету Цркву више него своје угледно порекло, земаљску славу, почасти, богатства, светске насладе, више од родитеља, мужева и своје деце, које су више волеле да умру него да се одрекну Христа и Његових заповести. Знамо чак и такве мајке које су водиле на погубљење за Христа своју децу и с радошћу их давале не жртву људима како би била прослављена у Царству Божијем. Неке су с великом храброшћу и трпљењем шириле Христово учење и просветиле читаве земље. Многе храмове и манастире градиле су благочестиве царице, кнегиње и бољарке. Света Црква и данас с надом гледа у вас, благочестиве жене и сестре! Ви још увек одржавате веру у вашим породицама и бринете се за украшавање и лепоту храмова. Али, у наше време има много жена с невиђеним у историји хришћанства усмерењем и стањем духа. Желим да вам кажем нешто о онима које не налазе за себе никакву делатност, које се муче у животу, жале се на досаду и искрено питају свакога: шта да раде, чиме да се баве? Оне признају да немају довољно енергије и здравља и да немају никакве тежње, жеље, дарове и љубав према било чему. Као да немају никаквих обавеза, као да нису кћери својих отаца и мајки, као да нису мајке своје деце и као да нису жене својих мужева!? Поставља се питање: шта да раде оне које имају на бризи старе родитеље и досађују се? Нека се брину о родитељима и нека им помажу да се припреме за одлазак у загробни живот. Зар то није обавеза, зар то није дело, зар то није служење родитељима, а што је главно – Богу? Шта да раде удате жене? Да чувају оно што зарађују њихови мужеви, да стварају пријатно огњиште мужевима, да васпитавају децу, да чувају у домовима Дух Божји, да буду пример хришћанског живота за млађе и слуге. Колико деца буду припремљена за духовни живот и борбу са страстима, толико ће им живот бити лакши и ослобођен мука, недаћа и искушења. Али да би мајка породице могла свето да испуни своје важне обавезе, потребни су јој познавање вере, искрена вера, схватање љубави Божије, љубав према Богу и нераздвојни живот од Свете Цркве. Оне које немају сопствену децу могу живот посветити туђој деци која су често сиромашна, одбачена, сирота, која често падају у грех због незнања. Неки још питају: где наћи одмор од свакодневних брига и старања? Чудно питање за световног човека! Јер, на свету је измишљено толико разонода и задовољстава, али треба признати да светска задовољства не разонођавају и не пружају одмор, већ доносе само новчани губитак. Несумњиво је да је тако. Зато нека се ове жене и девојке науче истинском животу од ранијих хришћанки, од својих предака, који су спокој и одмор налазили у духовном штиву, у молитви, у црквеном животу, у доброчинству, у просвећивању народа. Вољене сестре у Христу, помажите пастирима, служите Господу! Амин.
Свештеномученик Серафим (Чичагов) – са сајта Православље. Ру
ХРИСТОС ВАСКРСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ!
О НАШЕМ ВАСКРСЕЊУ
У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско” (ДА 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје” (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу” (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. Силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се o тоj небеској ризници, тј. О благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима” (II. Кор. 5, 1).
Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо” (II Кор. 5, 3), тј. Не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова — сила Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама” (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем” (II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот прождере оно што је смртно” (II Кор. 5, 4)…
Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса (I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство.
Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио – авај мени! – и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.
Свети Макарије Велики
духовна оаза 