Још једно сведочанство о злу које представљају гатаре

„Рођена сам Загрепчанка, комерцијалиста по занимању. За себе сам сматрала да сам образована жена, али се показало да сам у духовне ствари била потпуно неупућена. За манастир Лепавину сам сазнала наизглед случајно: једног дана сам на тржници срела баку, доста стару, која ми је једноставно пришла и замолила да јој помогнем да пронађе преноћиште у Загребу. Она ми је том приликом рекла да ако је примим на конак, да ће то бити благословено за мене. Живела сам са фамилијом и било је необично да доведем сасвим непознату жену у кућу, али, ето, ја сам то мимо свих обичаја ипак урадила. Још је био рат, била су тешка времена. Бака је преноћила код мене. И за то кратко време колико је била код нас она је увидела да са мном нешто није у реду, да сам доста нервозна, да плачем… Рекла ми је: „Много ће ти помоћи ако одеш у један православни манастир. Ја сам ишла у тај манастир и мени је помогло“, испричавши ми какве је проблеме имала. Католкиња сам, али тада о црквеном животу нисам знала ништа, нисам то видела код својих родитеља и није ме имао ко учити у вери.
Напротив, ишла сам тамо где не треба. Након што је мене и сина мој први муж оставио, тако да је напросто отишао, преоженио се и више нам се није јављао, ја сам била веома „паметна“ па сам обилазила разне видовњаке и гатаре, у нади да ћу пронаћи брачног друга са којим ћу моћи живети, са којим бих могла поделити заједнички живот. Само то, ништа више. Ипак, сада знам да сам криво радила, да сам сагрешила већ самим одласком код тих људи, на гатање и слично. Једна од тих особа је и „светила“ наше ствари, после чега је у кући настајао пакао. Не може се описати какве су свађе избијале у кући између мене, моје мајке и сестре, какве галаме, тучњаве… Страшно! Кад се само сетим да сам јој и дететове књиге носила на „посвећивање“…
Дани су протицали у свађама, нервози, незадовољству… Нисам се добро осећала. Једне ноћи, у кревету, учинило ми се да ме нешто гледа из мрака. Нисам имала храбрости да извидим шта је то. Била сам у полубудном стању и ужасно сам се бојала. Ујутро, кад сам устала, видела сам масне мрље по кући. Пришла сам шпорету у кухињи и видела да је све око шерпе с јелом било замашћено. У то време смо имали подстанара, и он је то требао појести кад се врати с посла. Наљутила сам се на њега због нереда који сам затекла, а кад сам га видела, била сам и доста безобразна, рекла сам да то није лепо, да после јела иза себе мора оставити све чисто. Он је био тих и миран човек и ништа ми није протуречио. Кад сам следеће ноћи заспала, опет ме нешто пробудило. Дошло је на кревет, стало не мене и гледало ме: учинило ми се да је то огроман пацов! Са вриском сам скочила, брзо полетела и упалила светло, но њега више није било. Узела сам један штап и лупала по кући. Дошла је и мама, рекла сам јој: „Мени се то већ другу ноћ дешава; нешто ме гледа из мрака, долази на кревет, на мене. Кад би само подигла кауч, ту вероватно нешто има, чула се нека цика“. Ја сама нисам имала снаге да то направим, а моја мајка је рекла: „То никако не може бити“, и није погледала. И тако три-четири ноћи.
Не знам одакле ми храбрости, али ја сам и даље спавала на том кревету. На крају сам замолила подстанара, и кад смо подигли кревет, растрчало се легло пацова, већ добро отхрањених. А ја сам на томе спавала! Истрчали су ван, а ја сам била горе на столу и врискала.
Описала сам ово да бих показала шта ми се све дешавало и у каквом сам психичком стању била кад сам те 1994. године почела долазити, по савету оне баке, у манастир Лепавину. Било је то за мене невероватно искуство. Почела сам посматрати око себе, гледати људе другачијим очима. Посматрала сам и размишљала о себи, о околини у којој живим, о људима код којих сам до тада ишла по „помоћ“… Истраживала сам ту своју околину, стављала је у однос према Богу и Његовим заповестима. Видела сам многе ствари које до тада нисам могла да видим. Али, у мени самој још није било вере. И неце је бити још неколико година…
Некако у исто то време упознала сам свог садашњег супруга. Он је тада био возач једног високог политичара; дружељубив, пристојан, прихватио је мога сина и заволео га; и ја сам заволела његову децу из ранијег брака. За извесно време сам се удала за њега, и мислила сам да коначно крећем у нови живот, да све сто не ваља остављам иза себе, да сам нашла срећу. Тако би и било да се нисам опет обратила за помоћ људима којима нисам смела.
Са мужем сам из Загреба отишла к њему, у један градић. Нисмо одмах живели тамо, него смо због посла још доста путовали. Истовремено смо сређивали мужевљеву кућу, чистили око ње… Било је то 1995. године, рат је на том подручју тек завршио, и све је то тамо за мене као жену из Загреба било страшно. Али, нашла сам човека са којим могу живети, који воли моје дете, и то ми је било најважније. Нормално смо живели и радили, била је то једна срећна породица. Међутим, у манастир Лепавину више нисам одлазила. Све док ме нова несрећа није натерала.
Кад смо почистили и средили кућу, која је била доста велика, онда је дошла мужевљева мама и рекла ми у лице: „Чуј, мој син жену не треба!“ Од првог тренутка њеног доласка она је мени дала до знања да ја тамо нисам потребна. Мога сина никако није могла да прихвати, тако се изругивала и говорила разне простоте за мене и моје дете да ми је то био прави шок. Нисам могла доћи себи од сазнања да ми се у новом браку то дешава. Ослабили су ми живци, често сам плакала. Супруг ми је рекао: „Такви су стари људи, не трпе никога. Ниси се ти удала за моју маму, него за мене. Она ће“, каже, „с временом престати да те дира“. Али, она је мене сваки дан вређала, тако да сам ја све више и више апаурина пила. Живела сам само на лековима и нагло сам мршавила. Једног дана мене је јако заболела нога. Тада почиње моја трагедија. Дошла ми је једна жена, касније сам сазнала да је то пријатељица од моје свекрве, и каже ми: „Чуј, видимо ми да је теби то са ногом јако лоше, ајде ти код једне жене, она ће тебе спасити, она је исцелитељ“. Ја сам имала тако јаке болове, толико сам лекова пила а болови не престају, да сам рекла: па хајде, да испробам и то. И одвели су ме код те жене.
Кад сам дошла, она ми каже: „О, нема проблема, све ћемо ми то решити. Имаш ли ти шта пара?“ Већ је она била чула да имам радњу. И каже она: „Ајде сви ван, нека жена остане“. Тада ми је рекла: „Слушај, за петнаест дана ћеш умрети, али ја ти могу помоћи. То ти кошта 500 марака“. Још је рекла да никако не смем одустајати када почне „третман“. Ја сам дошла к њој да би ме нога престала болети, а она је – касније сам то схватила – имала свој „програм“. Дошла сам да ми лечи ногу, а она је „лечила“ мој брак. И каже она мени: „Данас ћеш отићи на гробље и донећеш две-три свеће које ти ја кажем“. Нисам могла да верујем: „Са гробља да доносим свеће?“ Каже она: „То се мора! То мораш мени да донесеш, ја иначе не могу да ти помогнем. Ти мораш мени да доносиш оно што ти ја кажем! Што се тиче ноге, ја ћу набрати неке траве и ставићеш црвену крпу, и ништа се немој бојати ако нешто буде по теби излазило ван“. На крају ми је рекла: „Направићу ти воду, њу мораш пити и њоме се умивати. Бацаћеш је у воћњаку, и још мораш соли бацати на мравињак“. Невероватно, али ја одем кући и направим све што ми она каже. Мислила сам да она мени лечи ногу, да су то неки народни трикови… Ма, какви трикови! Кад ми је воду саставила као да ме гром ударио, за три дана сам била у душевној болници у Врапцу! Сва сам саму себе подерала, сва се почупала, гола сам се скидала…
Од ње сам се кући вратила очајна. Не могу ништа да кувам, да спремам, муж ми нема чисту кошуљу, нема ручак, дете ми хода гладно, прљаво… Била сам ван себе. За који дан сам сасвим полудела, доживела слом живаца: изгребала се, почупала, и по мене је дошла Хитна помоћ. Одвезли су ме на психијатрију у Врапце, али ни тамо ја никоме нисам давала воду и папириће које ми је она жена направила. Понела сам то са собом и нико није смео да ми приђе, ни доктор, ни мајка, ни сестра, а поготово не мој муж. Ако ми неко то узме, мислила сам, за петнаест дана сам готова. И ја то не дам! А ту воду сам на психијатрији тако спретно трошила да се сама себи чудим.
Пита ме доктор шта је мени, и ја му причам: чујте, ја сам била код те и те жене, од ње сам добила то и то. Све сам му искрено причала, а он је мени преписивао све више и јаче лекове. Ја сам била искрена, а он ме је проматрао и давао све јаче дозе. Ускоро нисам имала снаге ни руке да покренем, а једног дана сам се пробудила и више нисам могла нити да говорим. Нисам уопште јела, била сам нон-стоп на инфузијама, и једноставно ме је пола нестало.
Кад би ме са психијатрије отпустили кући, опет бих морала ићи код лекара, због ноге. И то је тако трајало, ишла сам из болнице у болницу, враћала се кући и опет одлазила. Син ми је потпуно запустио школу, лутао је около ненахрањен и прљав. Супруг ми је доста радио и путовао, а свекрва се о детету ионако није бринула, тако да је био потпуно сам, препуштен сам себи. Породица ми се распадала, ситуација је постала неиздржива. И срећом, супругу је некако успело да ми украде оне папириће. Запалио их је, па шта буде – буде! И кад је он то запалио, након неколико дана сам мало дошла к себи и почела да размишљам шта ми се то десило. Помишљала сам: „О, Боже, па зашто сам ја тамо ишла, шта ми је то требало? Завршила сам школе, а одлазила сам некаквим врачаркама. Не смем никоме ни причати кроз какав сам „програм“ пролазила“. Полако сам схваћала шта ми је она зена направила. Не само да су ми пропале трговине и да сам остала без имовине, него ми је замало пропао и брак, породица… И чим сам мало провидела о чему се ту ради, сетила сам се манастира!
Кад је дошао тај петнаести дан након што је супруг запалио оне записе, ја сам поново, по не знам који пут већ, била на психијатрији, и рекла сам доктору: не требају ми више инјекције, јер данас је са мном крај, од данас више не живим. Он је сматрао да ја желим да умрем, да мрзим сама себе, да сам неки мазохиста, и све је више лекова писао, одређивао све дужи боравак. То је било сасвим погрешно, јер он није знао шта је са мном. Записивао је све што сам говорила, тако да је написано и то да пацијентица изразито жели ићи у манастир, код о. Гаврила.
Ја сам стварно желела хитно доћи у манастир, но била сам напола покретна. Ни руке ни ноге не раде, како ћу отићи?! Коначно сам замолила једног сродника да ме одвезе. Моји су већ губили наду у неко побољшање, јер ја сам била на измаку свих снага, на измаку живота. Сродник ме је довезао и ја сам поново, након дужег времена, била у манастиру, на молитви пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Понела сам кући освећене воде, пила је, прала се њоме. И онда, за нека два-три дана, наједанпут ме је престала болети нога. Била сам скоро остала без ње, лекари су хтели да је одрежу јер су установили тромбозу, и то у високом степену, али, ето, имам је и дан-данас, и то у одличном стању. Целокупно стање ми се побољшавало, али постепено. Последице моје непромишљености ипак нису могле преко ноћи да буду отклоњене. И још увек их осећам: иако редовно користим воду из манастира Лепавине, ја сам и сада у младе дане пуна округлих пегица. Једна на другој, као да имам алергију! Иначе се добро осећам, нога ми је здрава, осећам неку духовну јакост.
Од свега је ипак најважније да сам увидела колико сам грешила. Одлазила сам врачарима, уместо да сам се Богу молила. Занимљиво је да је мој муж сагледао ту ситуацију. Чула сам га како је једном рекао мојој мами: „Госпођо, она то никако није смела урадити! Ићи у манастир на молитву, па се онда обратити таквим људима“. Он је то са стране, као верник, јасно видео. Сада и ја знам да треба ићи само право путем који води према Богу, без икаквих скретања. До тог сазнања сам дошла кроз страшно искуство. Видела сам шта све неки људи могу да направе. Рецимо, она је жена мени рекла: „Данас не смеш никоме ништа да даш! Ако будеш дала, пропашћеш!“ И дође ми у радњу један познаник и моли да му позајмим нешто новца. Нисам могла да га одбијем. После сам стварно остала без ичега, кад сам била у болници нисам имала ни за телефонску картицу… Код ње се могло као из каталога бирати шта се коме може направити!
После свега, са искуством које сам стекла, и људе око мене и сваког другог могу поучити да никада не раде оно што сам ја радила. Свима могу са уверењем да кажем: живите искључиво хришћанским животом и идите у цркву! Саградите цркву у себи!“
С.

преко o.Gavrilo