„Абортус“ – Саша Мићковић

Не пожели ове уздахе да чујеш,
кад из очних дупљи сузе ми потеку.
Плод утробе, мајко, своје кад затрујеш,
мртвим те рукама обгрлим далеку.

Могао сам бити Човек да ме славе,
убила ми клицу, опростила душа.
Усиљеном смрћу чедо обезглаве,
док у крви твојој лик ми се пенуша.

Стрепиш ли од дана који тек долазе,
ноћи кад помислиш, отварам ти врата?
Гроб ти немам, мајко, анђели ме пазе,
одрекла се мене, сад те језа хвата!

Кад упалиш сама себи задњу свећу,
и мисли ти навру, кајања што море,
мајко, ја и други пут због тебе мрећу,
само да небеса срца нам отворе.

Ја сам извор свега, космичке лепоте,
сви на крају буду у мом царству гости.
Ти не брини, ја се молим за грехоте,
Боже, погледај је, мајка је, опрости.

Саша МИЋКОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s