КАКО СЛОЖИТИ СВЕТ?

Тата је био у великом послу, а његов синчић је желео да се игра. „Тата, хајде да се дружимо ти и ја“ била је његова уобичајена реченица, којом је и сада покушавао да придобије оца задубљеног у писање важног предавања које је требало да држи већ следећег дана.
Предавање које је отац спремао тицало се различитих теорија друштва и модела друштвеног уређења у историји. Овај човек, уважен мислилац, хтео је да својим слушаоцима постави питања: „Зашто је тако тешко ујединити људе у складно друштво? Зашто ниједно друштвено уређење није без озбиљних мана? И зашто свака власт, и она изабрана од народа и у име народа, на крају постане насилничка и штетна по народ? Да ли је уопште могуће да сви људи на свету живе у једној заједници?“
„Не могу сад, играћемо се касније. Зашто се не играш играчкама?“, покушавао је да се одбрани отац. Дечака није занимала ни политика ни филозофија. Он није одустајао, а тата је све више губио и концентрацију и стрпљење.
Коначно се сетио нечега – импровизоваће игру. „Важи, хајде да се играмо!“
Дохватио је новине, узео маказе. Један велики лист новина, на ком је била приказана карта света, исекао је у доста неједнаких комада. „Ја ћу да ти дам задатак, а ти треба да га решиш, да видим колико си мудар и спретан.“
Дечак је пажљиво пратио очеве поступке, срећан што је тата смислио нешто занимљиво.
„Сине, видиш, ово је слагалица-загонетка. Од ових делића новина треба да саставиш карту света. Карта је сачињена од плавих и жуто-зелених делова; плаво су мора, жуто-зелено је копно, а ти ћеш саставити све то.“
Да састави свет? Десетогодишњи дечак? Зар то није потешко за њега? Тата је на то и рачунао: дечачићу ће требати доста времена да делове постепено повеже и склопи у целину. Он ће се овим изазовом бавити довољно дуго да и тата на миру склопи слагалицу свог сутрашњег предавања.
Тако је дечак клекао и на под просуо папириће које је требало да повеже, а отац поново утону у своје мисли.
Свега неких 15 минута касније дечак је поскочио и повикао тако да се отац тргао као из сна: „Тата, ја сам завршио!“
„Како, сине, већ си завршио?“
„Погледај!“
И заиста, на тепиху је лежала склопљена карта света. Отац је био запањен. Зар има толико интелигентно дете?
„Како си успео, сине?“
„Тата, док сам превртао комадиће папира, видео сам да је на полеђини карте велика слика неког човека. Тако сам, уместо да покушавам да саставим свет, ја само саставио људску слику; онда сам окренуо склопљену слику тог човека, део по део, и на полеђини је била комплетна карта света.“
Очево лице одједном је засјало! Свакако, био је поносан и захвалан што има тако мудро и сналажљиво дете, али оно што је дечак учинио живо је подсетило оца на једну сасвим другу истину. Деца могу да нас науче и ономе што ни сами не разумеју!
Често у животу бива да решавајући један проблем решимо и други. Слагалице живота међусобно су повезане. Ко реши једну, решио је и неке друге. Ко сложи свој живот у једној сфери, сложио је делиће и неких других делова. Две или више мува једним ударцем.
Међутим, исецкана слагалица од новина научила је оца још нешто, нешто што је било непосредно везано за тему о којој је писао. Дечак је сложио карту света слажући слику човека. Човек је кључ слагалице. Ко успе да склопи слагалицу звану човек, ко одгонетне ту загонетку, сложиће свет у целину, саставиће раздвојене и распарчане делове света. Свет је разједињен зато што је човек расцепкан и искидан у свом бићу.
Филозофи су различито тумачили човека, ради се о томе да се он промени.
Нешто је нескладно у нашем бићу, његови се делови разилазе, никако да се стопе.
Сва несрећа света, лична и заједничка, не потиче из друштвеног уређења и спољних услова живота, већ из људског срца. Наше жеље, немири, незадовољства, тај парадоксални спој човекове истовремене жеље за срећом и љубављу, и неспособности да воли и усрећи друге онако како сам очекује – то је извор разједињености света. Ми људи смо издељени изнутра, посвађани са самима собом, и сама наша западна наука нас сецира и дели на органе, на дух и тело, на лично и друштвено биће, уместо да човека посматра и лечи холистички, као јединствено биће… Човек је извор разједињености света – ко жели да свет опет склопи у једну складну целину, тај мора да човека поправи – да залепи оно што је поломљено, потргано, исцепано. Ко то може?
Слагалице од папира може да сложи и једно мало дете. Живу слагалицу начињену од тела и духа – човека, тебе и мене, уситњене у делиће које ни сами не можемо сагледати, и које не можемо саставити ни уз најбољу вољу, то може да склопи само једна особа. Само онај то уме који зна како изгледа целина, онај ко је осмислио савршено јединство човека.
Само Онај ко је створио човека може да својом постојаном и безусловном љубављу исцели човека, обнови целину његовог бића. Како?
У души човека који трага за исцељењем и обновљењем јединства своје личности, и који дубоко у себи осећа своју одвојеност од Бога и света који су му странци, управо љубав и дух самог Бога – кад човек Бога сретне, упозна и заволи – сједињује и веже искидане делове. Љубав – не и страст – исцељује и одмара, љубав слаже све делиће разбијеног мозаика који се зове човек. Да ли сте доживели то искуство?
Реч исцелити, тј. „излечити“, заправо значи „учинити целим, неокрњеним, неоштећеним“. Љубав исцељује, она све у нама враћа на своје место. Људи који су одрасли уроњени у љубав много лакше стичу самопоуздање, и зато се лакше одупиру животним проблемима и губицима – јер су одрасли са подршком, охрабрењем, поверењем, и сигурношћу да су вредни поштовања. Са таквим односом према себи, они ће много смелије крочити у живот, и много лакше се одупирати негативним порукама околине. Док им други буду говорили да не могу, не вреде и не знају, гласови они који су их волели допираће из подсвести бодрећи их и уверавајући да могу да победе. С друге стране, уколико је човек одрастао упијајући негативно мишљење блиских особа о њему, касније у животу мораће да научи да себе поштује, и да, без обзира на своје грешке, верује да је као људско биће и Божије створење достојан Његове љубави и бриге.
Осим тога, лечећи једног човека за другим, уверавајући њихова срца у своју љубав, учећи људе да воле једни друге, Бог их окреће и једне другима, повезује их у једну већу целину везама пријатељства, заједништва, оданости, љубави, у породице по крви и породице по духу. То је процес супротан друштвеној ентропији, која људе свађа, разједињује, обесхрабрује нашу жељу да се отворимо и поверимо другима и претвара нас у усамљена острва у океану живота. Спајањем људи Бог исцељује и разједињени свет – „да сви једно буду“ (Јован 17:21). Део по део – Он повезује оне који желе да се сједине у братство љубави.
Коначно, човек са полеђине новина, који је дечаку послужио као кључ за слагање карте света – као да је био узор, модел, према коме је дечак склопио и свет у целину. Тај човек, велик као цео свет, то је Исус Христос – „Син човечији“. Откривајући какав је Христос стварно био кроз читање Библије, слажући делић по делић мозаика-портрета, ми слажемо и упознајемо и себе и свет у целини. Гледајући на Христа, сагледавајући његову личност, речи и поступке, ми на једноставан начин склапамо најтежу слагалицу. Христос је савршени образац, модел са којим се усклађујемо сједињујући се са Богом, и само он – а нипошто црква, филозофија или теорије друштва, моћ или богатство – топлином свог бића исцељује човека, али и цео људски род.

Владимир Радић
преко KAKO SLOŽITI SVET?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s