О болести

Драга наша духовна децо, Свети апостол Јован, у својој посланици (гл. Б: 14 -16), каже: „Болује ли ко међу вама? Нека позове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено. Исповедајте, дакле, један другом грехе и молите се Богу један за другога, да будете исцељени“.

Зато, при молитви увек чврсто верујте и запамтите да свака ваша мисао и свака ваша реч несумњиво могу постати дела „Јер у Бога све је могуће што рече“ (Лк. 1,37). Јер, кад Он може и мртве да васкрсава, тим пре може и болесне да подиже. Зато само верујте и молите се. – Епископ Јован (Шумадијски)

РАЗМИШЉАЊА 0 БОЛЕСТИ

У свету постоји болест због греха. Болести уопште не би било, ни менталне ни физичке, ако људи не би грешили. Према Христу, болест је резултат робовања ђаволу. (Мт. 8:16, 12:22; Лк. 4:40-41,13:10-17). А Христос је дошао да „уништи… ђавола“ (Јевр. 2:14). Код Исуса један и исти акт спасења је опраштање грехова, лечење тела, уништење ђавола и васкрсавање из мртвих.
Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се гријеси или рећи: Устани и ходи. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе. Тада рече узетоме: Устани, узми свој одар и ходи. И уставши отиде кући. (Мт. 9:5-7, Мк. 2:9-12, Лк. 5:23-25) И у тај час исцјели многе од болести и од рана и од злих духова, и многима слијепима дарова вид. (Лк. 7:21). Чинећи ово Исус је показао да је Христос, Месија, испуњење пророка, који доноси свету Царство Божије.
… слепи поново гледају, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда еванђеље и блажен је који се не саблазни о мене (Лк. 7:22-23, Исаија 29:18-19, 35:5-6, 61:1; Мт. 4:23-24,11:4-6).
Ако је неко ослобођен греха и зла, ослобођен је и од болести и смрти. У Царству Божијем неће бити „ни болести ни туге ни уздаха, него живот вечни“ (стихира на Опелу).

БОЛЕСТ НАМ ЈЕ ОД КОРИСТИ

Нема већег сведочења Божије љубави и вере у Христа од подношења болести у вери и љубави. Онај који трпи болест са достојанством, храброшћу и стрпљењем, са радошћу и без роптања, највећи је сведок Божанског спасења. Ништа се не може упоредити са таквом личношћу, јер је слављење Бога у невољи и болести највећа жртва коју човек може да учини у свом животу на земљи. Нема светитеља, који је икада живео на земљи, а да није подносио телесне невоље и болести. И сви светитељи – стварно без изузетка – који су својим молитвама чак и друге лечили – нису тражили или добијали ослобођење од невоља. Ово је најочигледнији случај са самим Исусом Христом, страдајућим слугом Божијим:
Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима и као један од кога свак заклања лице, презрен да га ни за шта не узимасмо. И он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бијаше на њему нашега ради мира, и раном његовом ми се исцјелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем, и Господ пусти на њ безакоње свијех нас. (Исаија 53: 3-6)
Христос је „дао душу своју на смрт“ (Исаија 53:12), када је био само у трећој декади свога живота. Једва да је неки светитељ живео дуже, и стварно, сви су платили и боловали, као апостол Павле од неког „трна у месу“, што се разуме у смислу неке телесне болести.
… даде ми се жалац у месо, анђео сотонин да ме ћушка да се не поносим. Зато трипут Господа молих да одступи од мене. И рече ми: доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује са свијем. Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. … јер кад сам слаб онда сам силан. (2 Кор. 12:7-10).
Све духовне личности следе примеру Господа Христа и апостола Павла и сви светитељи им следе у схватању болести. Они говоре Богу Оцу: „Нека буде воља Твоја“, и благодаћу Божијом преобраћају своје болести у средства спасења себе и својих ближњих.

БОГ СЕ САМО СЛУЖИ БОЛЕШЋУ

Болест и смрт, као последица грешности света, његове подложности ђаволу и његовог „робовања трулежи“ (сравни Рим. 8:19-23) сам Бог употребљава за своје провиденцијалне циљеве, као средство да се човек спасе. Бог није узрочник болести и смрти. Они су ту као резултат ђаволове обмане и човекове слабости и греха. Бог се њима служи да би преко опраштања грехова човек био излечен и спашен. Једино у овом смислу може да се и каже да „Бог шаље човеку болест“.
Када је неко духовно лице болесно оно признаје да је узрок његове болести властити грех и грехови овога света. Стога оно не окривљује Бога, јер зна да Бог није проузроковао ни болест ни смрт и да није Божија воља да Његова створења буду болесна. Исто то лице зна, да ће његова болест бити излечена, сагласно Божијем промислу и Божијем плану. Зна оно и то да, ако Бог хоће, свака болест може да буде излечена у овом животу, да би човеку било дато времена да овде на земљи више послужи Богу и човеку и да испуни оно што, сагласно Божијем плану, мора да испуни. Јер, и сама болест може да буде средство и подстицај служења Богу, стога је онај који духовно мисли, тако и прихвата, у вери и љубави – ради свога властитог спасења и спасења других.

Преузето из књиге: “ПРАВОСЛАВНИ МОЛИТВЕНИК У БОЛЕСТИ“
преко Porodica – krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s