Живио једном један сељак који је све време мислио да би било много боље кад би он сам одређивао време.
Бог је видио његове мисли и рекао му је:
„Пошто мислиш да боље знаш кад је какво време потребно, овог љета сам управљај временом.“
Сељак се јако обрадовао и одмах је пожелио сунчано време. Кад се земља осушила, пожелио је да ноћу пада киша. Жито је расло на пољима као никад раније. Сви унаоколо су били радосни гледајући невиђено велико класје.
Ујесен, кад је поље пожутело, сељак је почео да скупља љетину. Међутим, његово разочарење је било велико: показало се да је све класје празно! Пожњео је само сламу.
И опет је сељак почео да се жали Богу због тога што је љетина никаква.
„Али, наручивао си време по свом нахођењу,“ одговорио је Творац.
„Слао сам наизменично час кишу, час сунце,“ почео је да објашњава сељак. „Све сам учинио како треба. Не схватам зашто је класје празно?“
„А на ветар си заборавио? Због тога ти ништа није пошло за руком. Ветар је потребан да преноси прах с једног класја на други. Тада се жито оплођује и љетина бива добра.“ Сељак се постидио и помислио је: „Не, боље је да Господ Сам управља временом.
Својом „мудрошћу“ можемо да направимо само збрку у природи.
преко Наташа Наталија
