Одустати је лако

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Господ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка од заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво се одлучи умешати. Почео је га је саветовати: „Већ предуго времена гураш тај камен, и још се није померио. Зашто се мучиш ради ничега? Ионако га никад нећеш помаћи. „Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. „Зашто бих се толико мучио око овога?“ Мислио је. „Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.“ И тако је то намеравао да учини, но, ипак је одлучио помолити се и изнети своје муке Господу. „Господе“, рече, „дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам помакао камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам? „Господ му сажаливши се, одговори: „Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помаћи. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, је ли заиста тако? Погледај се. Твоје руке се снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, да помери камен.“

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити сопствени ум како би одгонетнули што Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.

преко Odustati je lako

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s