Делић огледала и смисао живота

Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:

– Има ли питања?

Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:

– Професоре, који је смисао живота?

Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.

Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.

Професор рече:

– Одговорићу вам.

Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.

И започне своју причу:

– Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда…

Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.

И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.

Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.

Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.

Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.

преко Обнова српске духовности