Гледајте како се љубе!

„Гледајте како се љубе!“: По том би се знаку требало моћи препознати хришћанску породицу. Но није ли то недохватљив идеал, леп сан далек од стварности?

Ако погледамо сопствену породицу, баш се и не чини да изгледа као идеална хришћанска породица: препирке или чак озбиљније свађе, сукоби међу супружницима или међу браћом и сестрама, мрзовоља и кивност редовно су на програму … каткада чак и током породичне молитве или након мисе, што је заиста врхунац (али која породица кроз то није прошла?). Тако је с више-мање свим породицама: чини се да међусобна љубав уопште није критеријум по којем се може препознати хришћанска породица. Пуна нам је глава примера! Могли бисмо навести црквено венчане парове који се непрестано свађају и неке невенчане који живе у лепом складу. Зар то није у супротности са Исусовим речима: „По овом ће сви знати да сте моји ученици: ако будете имали љубави једни за друге“(Јован 13,35)?

Ако Исус од нас тражи да се међусобно љубимо, то значи да је то могуће. Кратко пре своје смрти Исус устрајно понавља заповест љубави: „Заповест вам нову дајем: љубите једни друге; као што сам ја љубио вас тако и ви љубите једни друге“(Јован 13,34). „Ово вам заповедам: да љубите једни друге „(Јован 15,17). Исус од нас никада не тражи нешто за шта нам не ће дати и могућност да то остваримо. Ако не можемо признати да је међусобна љубав знак који карактерише Исусове ученике, то значи да смо упали у две замке.

Прва је замка сврставати породице и људе у две различите категорије: у Исусове ученике и у оне који то нису. Но није на нама да одлучујемо ко јесу а ко нису Исусови ученици: неки то јесу а да ни не знају, други уопште нису иако се праве да јесу. Радујмо се што мушкарци и жене који ни не познају Христа или који се наоко за њега уопште не занимају, живе према заповести међусобне љубави. Зар то није знак да су, и не знајући, на путу према Исусу? Дух Свети пуше камо хоће.

Друга нас замка затвара у властите неуспехе и грехе. Уместо да се потпуно уздамо у Исуса, ми мислимо да је реалније гледати властита ограничења! Не усуђујемо се веровати да „Богу ништа није немогуће“. Видимо да се свађамо као и (скоро) све породице, па брзо закључујемо да је Исусова реч лепа бајка, далека од стварности, коју потврђују само неке изузетне породице. Али ако ми не успевамо да живимо своје звање у потпуности, то не значи да је то звање утопија. Исус нам показује врхунце планина. Не тражи од нас да их освојимо у једном часу!

Уосталом, хришћанске породице које се доиста љубе стварно постоје! Примери не недостају ни у прошлости ни у садашњости. На пример, породица Soubirous: иако је прошла кроз тешке кушње и живела у великој беди, та је породица била позната по изванредној љубави. Каже се да се родитељи свете Бернардице никада нису свађали. Нешто ближе нама – чак и у нашој кући, иако на несавршен начин – колико је хришћанских породица у којима се живи право себедарје, праштање, саучешће, слушање, прихватање, на често скривен али херојски начин! Много се говори о раставу брака, али ћемо тек на небу сазнати за изниман бој љубави који су војевали многи мужеви и жене, те су – ослањајући се на милост својега венчања – остали сједињени упркос страховитим олујама.

„Гледајте како се љубе!“ То је некад констатација, а увек позив. Научимо да живимо све више и више као браћа, примајући једни друге из руку Онога који је извор сваке љубави.

Christine Ponsard (преузето из књиге „Вера у породици“)
преко Gledajte kako se ljube!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s