Столица

У једном шпанском селу кћи замоли свештеника да пође у њен дом како би се на тренутак помолио с њезиним јако болесним оцем.
Ушавши у сиромашну кућу, свештеник угледа мушкарца у кревету како лежи главе уздигнуте на два јастука.
Покрај кревета налазила се столица. Свештеник помисли да је ту постављена због његовог посјета.
Претпостављам да сте ме очекивали – рече му.
– Не, ко сте ви? – Упита га болесник.
– Ја сам свештеник којега је ваша ћерка позвала да се помоли с вама. Кад сам ушао приметио сам празну столицу покрај вашег кревета и помислио сам да је ту постављена за мене.
– Ах, столица – рече мушкарац. Затим настави:
– Да ли бисте били тако љубазни да затворите врата?
Свештеник, изненађен, затвори врата.
Болесник му рече: „Ово нисам никада никоме рекао. Читав сам живот провео не знајући како молити. Долазећи у цркву увек бих слушао како ми се говори о потреби молитве, како ваља молити ио благодатима које са собом доноси молитва … међутим, све су ми те речи, ни сам не знам зашто, улазиле на једно, а излазиле на друго ухо. Једном речју, нисам знао како молити. Онда сам напокон једнога дана сасвим престао молити. Тако сам наставио све до пред око четири године. Једног сам дана о томе разговарао са својим најбољим пријатељем који ми рече:
– Јосипе, молити заправо значи разговарати с Исусом. Предлажем ти да учиниш следеће: „Седи на столицу и постави другу празну столицу пред себе, затим с вером погледај Исуса који седи пред тобом. Није то никаква глупост, јер нам је Он сам рекао: „Ја сам с вама у све дане до свршетка света . “ Затим му говори и слушај га исто тако као што то сада чиниш са мном.“
– Покушао сам једанпут, затим други пут и толико ми се допало да то одонда чиним барем неколико пута на дан. Увек добро пазим да ме моја ћерка не види … иначе би ме одмах затворила у лудницу.“
Свештеник је на те речи био врло ганут. Затим објасни Јосипу како је оно што чини јако добро и саветова му да то никада не престане чинити.
Затим се помолио с њим, благословио га и вратио се у цркву.
Два дана касније назвала га је Јосипова кћи како би му саопштила да је њен отац умро.
Свештеник је упита:
– Је ли умро смирено?
– Да. Кад сте изашли из куће, позвао ме у два сата после подне. Дошла сам к њему и угледала га у његовом кревету. Рекао ми је да ме пуно воли и пољубио ме. Изашла сам у куповину, а кад сам се након сат времена вратила пронашла сам га мртва. Има ту међутим нешто чуднога. Изгледа да се мало пре него је умро дигао и приближио столици која је била крај кревета. Вративши се, нашла сам га главе наслоњене на столицу. Шта ви мислите о томе?
Свештеник, дубоко ганут, обриса сузне очи и одговори:
– О, кад би бар сви ми могли тако умрети!

Guillermo Hernández
преко Stolica

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s