Пловила једном једна лађа по мору, а на њој било неколико ходочасника и један бискуп. Допловили тако они близу једног, како им се чинило, ненастањеног острвца, кад ли неко угледа три сподобе на обали. Кад су дошли ближе, видеше тројицу стараца, полугола, а стајали су држећи се за руке и у чуду гледали лађицу. Упита бискуп зна ли неко ко су та три старца. Рекоше му да су то три пустињака, да су готово дивљи и да једва знају говорити.
Ево прилике да их научим молити – помисли бискуп, и замоли капетана да се усидри у близини острвца, а сам чамцем крене до обале.
На обали стајаху она тројица, зарасли у браде и косе; поклонише му се. Бискуп их упита служе ли они Богу у овој самоћи, и знају ли се молити. Један од стараца се насмеши и рече: Знамо, и одмах изговорише ову молитвицу: Нас је троје, ти си троје, смилуј нам се!
Али, то није добра молитва – рече бискуп – него, научићу вас молити Оченаш. И готово цео дан учио бискуп монахе молити, реч по реч Оченаша; тешко то страца било памтити нове речи, стално су се плели и бркали, али ипак кад је пала ноћ знали су поновити цео Оченаш.
Задовољан бискуп их благослови и врати се на лађу, те настави пловидбу, а острвца убрзо нестало с видика. Стајао је бискуп још неко време на палуби и размишљао како је учинио Богу угодно дело научивши три пустињака исправној молитви. И док је он тако размишљао, угледа у даљини неку светлост што се приближава лађи, кад оно она тројица јуре по води као да је копно, и то држећи се за руке. Кад су стигли до лађе, дигоше главе и проговорише сви у један глас: Слуго Божји, заборависмо твоју науку. Док си ти са нама био, некако смо и знали, а кад ти оде, измаче нам се најпре једна, па друга реч, и ето зато смо дошли да нас поново поучиш. Запрепаштени бискуп одговори: Не треба да ја вас учим, децо моја, него молите се као и досад, а и нас спомените у својој молитви.
Аутор непознат
преко Molitva trojice monaha
духовна оаза 