Хозеове сандале

Пре много година, толико много да чак заборависмо и када то беше, у једном селу у јужном Бразилу живио је седмогодишњи дечак Хозе. Веома рано је остао без мајке и оца па га је усвојила шкрта тетка, која, макар је имала брдо новаца, на Хозеа није трошила готово ништа. Али Хозе, који није знао за љубав, сматраше да је живот једноставно такав, и стога се уопште није узнемиравао. Иако су живели окружени богатством и богаташима, тетка је наговорила директора месне школе да њеног нећака упише за само десетину месечне школарине, запретивши да ће га тужити градоначелнику уколико јој не удовољи. Директор није имао избора него га примити, али је зато напутио учитеље да Хозеа понижавају кад год им се пружи прилика. Надао се да ће га тако натерати на непослух – и ето онда савршеног разлога да га се избаци из школе. Али Хозе, који није знао за љубав, сматраше да је живот једноставно такав, и стога се уопште није узнемиравао.

Тако је стигло Бадње вече. Сеоски свештеник је био отишао на одмор па су ученици морали ићи на мису ван села. Путем су причали о поклонима које ће сутра ујутро затећи поред чизмица припремљених за Деда Мраза: о модерној одећи, о скупим играчкама, чоколадама, о скатебордима и бициклима. Пошто је то био посебан дан, сви су били лепо обучени – сви осим Хозеа који је носио своју одрпану одећу и неколико бројева мање и похабане сандале (дала му их је тетка кад му је било четири године уз речи да ће добити нове кад напуни 10 ). Понеко дете га је запиткивао због чега је тако бедан, говорећи да би њих било срам имати за пријатеља некога ко носи такве дроњке. Али Хозеа, који није знао за љубав, њихова питања и коментари нису уопште сметали.

Али кад уђоше у цркву, кад зачу звук оргуља и виде сјај мноштва свећа и божићних украса, кад виде породице стиснуте заједно, мајке и очеве како грле своју децу, Хозе се осети најбеднијим од свих створења. После причести, уместо да с осталима крене кући, седе на праг цркве – и заплака. Иако Хозе не беше упознао љубав, у тај час спозна шта значи бити сам и од свих одбачен.

Тада поред себе угледа малог босоногог дечака, очито једнако сиромашног. Није га до сада био никада сусрео стога закључи да је дечак морао препешачити далек пут да стигне овамо. Мислио је: „Ноге му морају бити заиста изранављене. Даћу му једну своју сандалу, то ће барем преполовити његову бол.“ Иако Хозе није знао за љубав, знао је шта је патња, и није желео да је и други осете.

Оставивши једну сандалу дечаку, крене натраг у село. Обувао је преосталу сандалу наизменице, час на леву час на десну ногу, да што мање израни стопала о камење на цести. Дошавши кући, тетка одмах виде да му је на ногама само једна сандала. Рече му да ће бити сурово кажњен не нађе ли сандалу до јутра. Хозе већ бијаше осетио теткине казне стога дрхтећи оде у кревет.

Целе ноћи је лежао престрављен, једва могавши склопити очи. И тада, трен пре него је утонуо у сан, зачу вику у предњој соби. Нато се отворе врата и тетка журно уђе захтевајући да јој објасни шта се дешава. Хозе, још смућен од страха и несанице, изађе и виде у предњој соби много гневних људи, а у средини собе виде сандалу – исту ону коју беше дао непознатом дечаку. Сандала је била окружена сваковрсним играчкама, бициклима, скатебордима, одећом. Комшије су беснели и урлали. Тврдили су да су им деца опљачкана, јер након што су се пробудила не нађоше ништа поред својих чизмица …

Баш у тај трен, сав успухан, у собу утрчи свештеник – исти онај који је јуче славио мису – и рече: „На прагу цркве, сав у злату, појавио се кип Детета Исуса носећи само једну сандалу.“
Наста мук, сви почеше хвалити Бога и његова чудеса, а тетка поче плакати и молити за опроштење. А Хозеово срце снажно прокључа и он спозна значење љубави.

Причу која је првобитно урадак Françoisa Coppée из 1903. године, за хрватске читаоце је приредио Petar Nodilo SJ., који даје и свој осврт:

***

О данашњој беди:
Неки дан, у граду, видео сам дечака. Из његових очију угризла ме беда за срце. То је ваљда био најскупље обучени дечак којег сам у задње време видео. Осим новаца, моји мајка и отац, немају ми ништа друго за дати, читало му се у очима. Колике ли беде … И заиста, данашња беда често је исписана златним словима. Човек је данас склон изабрати судбу скупо обученог дечака. Јер заплели смо се у мрежу имања. Сви, – готово сви. Ропство кредита, картица, дугова, жеља. Имати, имати, имати. Заразили су нас, заробили. Не видимо излаза.

Ко нема, жуди да има. Ко има, мало му је, јер срце је рупа без дна коју ‘имати’ не може испунити. Како се извући из овог лудила у које смо се заплели? Не знам рећи. Многи су који сматрају, попут Хозеа, да је живот једноставно такав, и не узнемирују се превише. Али понекад, само понекад, можда баш у време Божића, кад су омоти од поклона већ у смећу, кад осушене иглице већ падају са јелке, можда се, опет попут Хозеа, осетимо најбеднији од свих створења, и можда тада угледамо Дечака на прагу цркве, сиромашног и босог… Дечак Исус ће знати шта треба…

преко Joséove sandale

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s