Начин живота када се стално моли умна молитва Исусова и уздиже ка Створитељу
Молитва мирјана
• Неки, који себе сматрају за обдарене духовним расуђивањем, и које многи поштују као такве, боје се ове молитве као какве заразе, наводећи као разлог за то ʺпрелестʺ, која је тобоже неминовна сапутница бављења молитвом Исусовом. Они сами држе се подаље од ове молитве и друге уче да је се клоне. Творац таквог учења је, по моме мишљењу ‐ ђаво, који мрзи Име Господа Исуса Христа, јер оно уништава његову силу: он дрхти пред тим свемоћним Именом, зато га је и оклеветао пред многим хришћанима, како би они одбацили то пламено оружје, непријатељу страшно, а нама спасоносно.
Други, бавећи се Исусовом молитвом, хоће одмах да осете њено духовно дејство, хоће да се наслађују њоме, не схватајући да наслади, коју даје једино Бог, треба да претходи истинско покајање. Треба много и горко да се плаче, пре но што се у души појави дејство благодат ‐ које, понављам, даје једино Бог, у време које је само Њему познато. Претходно треба доказати своју верност Богу, постојаношћу и трпљењем у молитвеном подвигу, увиђањем и одсецањем свих страсти у њиховим најситнијим дејствима и изданцима.
Поуздан облик бављења молитвом Исусовом састоји се у њеном тихом произношењу устима или умом, обавезно са пажњом и уз осећај покајања. Ђаво не трпи миомирис покајања; од душе која из себе испушта тај миомирис он бежи што даље са својим прелестима. Исусова молитва која се обавља на тај начин најбоље је оружје против свих страсти и најбоље занимање ума за време бављења рукодељем, на путу и у другим случајевима када човек не може да се бави читањем и псалмопојањем. Такво обављање молитве Исусове прикладно је за сваког хришћанина, како за онога ко живи у манастиру, тако и за онога ко живи у свету. Стремљење ка откривању духовног дејства срца, припада понајвише и готово једино монасима, и то онима који су добро упознали борбу са страстима, уз погодности које пружа место и друге околности.
Наставник
• Најузвишеније умно делање необично је једноставно. Да би било прихваћено, потребна је детиња простота и вера; а ми смо постали тако компликовани, да нам је управо та простота недоступна и несхватљива. Хоћемо да будемо мудри, да оживљавамо своје ја, не трпимо самоодрицање, нећемо да дејствујемо вером. Зато нам је потребан наставник, који би нас извео из наше компликованости, из нашег лукавства, из наше препредености, из наше сујете и гордости ‐ у ширину и једноставност вере. Зато се догађа да на попришту умног делања младенац постигне необичан успех, а мудрац скреће са пута и пада у мрачни бездан прелести.
• Неискусан наставник опасан је у обучавању почетника добрим обичајима и првим правилима монашког живота; тим је опаснији за онога ко се усуди да чује учење о великој тајни умне молитве, која хришћанина води ка скривеном и уједно суштинском и потпуно опипљивом сједињењу са Богом.
Начин живота
• Као основ за бављење молитвом Исусовом служи разборито и опрезно владање.
Прво, треба удаљити од себе разнеженост и телесне насладе у сваком облику. Треба се задовољавати стално умереном храном и сном, у складу са силама и здрављем, како би храна и сан пружали телу потребно окрепљење, не производећи недоличне покрете, који се јављају услед претеривања, нити изнемоглост тела, која се јавља услед недостатка.
Одећа, обитавалиште и уопште све материјалне потрепштине треба да буду скромне, ради подражавању Христу, Његовим апостолима и њиховом духу, ради суделовања у њиховом духу. Свети апостоли и њихови истински ученици нису приносили никакве жртве сујети и гордости, према обичајима света, нити су било у чему улазили у општење са духом света. Правилно благодатно дејство молитве Исусове може да никне само из духа Христовог: оно ниче и расте искључиво на тој подлози.
Вид, слух и друга чула треба строго чувати, како кроз њих, као кроз врата, у душу не би провалили противници. Уста и језик треба да буду обуздани и као оковани ћутањем: празнословље, многоглагољивост, а нарочито подсмеси, осуђивања и клевете, најгори су непријатељи молитве.
Треба се одрећи примања браће у своју келију и одлажења у њихове келије; стрпљиво треба пребивати у сопственој келији као у гробу, са својим мртвацем душом, коју је измучио и убио грех ‐ и молити Господа Исуса за помиловање. Из гроба келије молитва усходи на небо; а у оном гробу у који се тело сахрањује након смрти, и у гробу адском, у који се баца душа грешника, нема више места за молитву.
• Ономе ко жели да се бави умном молитвом и да узнапредује у њој, потребан је пост, а исто толико потребно му је безмолвије и крајња усамљеност ‐ да се што је могуће више клони скитања.
• Научи се на ћутање, како би могао да безмолвствујеш и међу људима. Говори што је могуће мање, и то само када је крајње неопходно. Ономе ко се навикао на расејаност тешко је да претрпи муке које доноси безмолвије, али свако ко жели да се спасе и да узнапредује у духовном животу неизоставно треба да се потчини тим мукама и да се научи на усамљеност и безмолвије. После краткотрајног напора безмолвије и усамљеност постају омиљени због својих плодова, јер душа благоразумног подвижника неће оклевати да их опет окуси.
• ʺАко се врата собе често отварају, топлота лако излази из ње. Тако и душа, ако много говори, чак и када је оно што говори добро, губи своју топлоту на врата речи. Зато је добро и корисно ћутање у уму, када се бавимо мудрим и душекорисним помислимаʺ (изрека стараца).
Очигледно, овде се мисли на умно делање, у коме главно место заузимају умна молитва и плач срца приликом сећања на смрт, на суд Божији, на вечну муку ада и вечно блаженство раја.
• Брат је од авве Пимена затражио поуку. Старац му је рекао: ʺДокле год се казан загрева ватром која је испод њега, дотле се ни мува, ни било који други инсект неће усудити да му се приближи. Кад се пак казан охлади, тад се на њега слободно спушта свакојака гамад. Слично се догађа и са монахом: док пребива у духовном делању ‐ дотле ђаво не налази могућност да га поразиʺ.
То је особина умне молитве: испуњавајући човека, она заграђује улаз у њега свим греховним помислима. Када пак ум делатника клоне у раслабљеност и униније, тада греховне помисли лако улазе, побеђују и савладавају подвижника. Из овог разлога за подвижника умне молитве нарочито је важно да постојано чува ум будним и трезвеним, не допуштајући себи ништа што би ум довело у стање раслабљености: ни многоглагољивост, ни претеране бриге, ни доколицу и расејаност, ни претеривање у храни, пићу и сну, ни пажњу према људским делима и делима овога света.
• Свети Пимен Велики је живот проводио у невеликом општежићу које се састојало од његових сродника. Боравећи стално са њима, он се усамио у себи и достигао савршенство постојаном и напрегнутом трезвеношћу, уклањајући сваку препреку која би његово делање могла да наруши. Веома поуздано средство за очување мира срца и безмолвија, као и умне молитве која од њих нераздвојна, даје свети апостол: Носите бремена један гпyгога, и тако испуните закон Христов(Гал. 6,2).
Људи најчешће чине управо супротно: они од ближњих траже непопустљивост и савршенство у добродетељима, што је човеку несвојствено и немогуће, а при томе о добродетељима имају сасвим недовољне и варљиве представе. Такво неразумно стремљење не допушта срцу да се погрузи у самопосматрање и истинско смирење, из којих истиче умна молитва и безмолвије срца; оно држи срце у непрестаној узнемирености, а уму доноси мноштво бесмислених помисли и маштања; Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.
Одломак из књиге Енциклопедија православног духовног живота – Свети Игњатије Брјанчанинов
преко Molitva Isusova i način života molitvenika
духовна оаза 