Дрвена чинија

Већ месецима по фесбуку објављују се једна или друга верзија ове веома поучне приче. Наводим их обе:


Дрвена чинија

Крхки старац отишао је живети са својим сином, снајом и четворогодишњим унуком. Старчеве су руке дрхтале, вид му је био замућен, а корак му је посртао. Обедовали су сви заједно за столом. Али, старац је имао потешкоћа за време јела због дрхтавих руку и губитка вида… Зрна грашка падала су са кашике на под. Кад би узео чашу, млеко би се просуло по столњаку. Тај неред је љутио сина и снају. “Морамо нешто учинити с оцем”, рекао је син. Доста ми је овог просипања млека, бучног једења и хране по поду.” Стога су муж и жена поставили мали сто у углу. Ту је деда јео сам док је остатак породице уживао у вечери.
Након што је деда полупао тањир или два, храна су му служили у дрвеној чинији. Када би породица погледала у правцу деде, у његовом оку била би суза. Још су увек једине речи које су за њега имали – када би му пао тањир или је просуо храну – биле оштре опомене.
Све је то четворогодишњак проматрао у тишини.
Једном пре вечере, отац је приметио да се његов син игра с комадићима дрва на поду. Слатко је упитао дете: “Шта радиш?“ Исто тако слатко, дечак је одговорио: “Ох, правим чинијице за тебе и маму из којих ћете јести када ја одрастем.“ Четворогодишњак се затим насмешио и наставио посао.
Ове су речи тако погодиле родитеље да су остали без текста. Сузе су почеле потоцима тећи низ њихове образе… Иако нису изговорили ни једну ријеч, знали су шта морају учинити. Те вечери је муж узео деду за руку и нежно га довео назад за породични сто. Све остале дане деда је јео сваки оброк с породицом. А из неког разлога, чинило се да ни муж ни жена нису бринули када је пала виљушка, када се млеко просуло, или се столњак запрљао…

Непознати аутор
преко Drvena zdjela


Када остарим

Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снајом и унуком. Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаја нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.
За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.
Једне вечери, управо пре вечере, мала девојчица је седела на поду играјући се са коцкама.
„Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.
„Правим мали сто за тебе и маму“ – одговорила је, „Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.“
Отац и мајка су занемили и то је изгледало као да траје целу вечност. А онда су почели да плачу.
У том тренутку су постали свесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право место за великим столом и од тог дана она је увек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то

преко PRIJATELJI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s