Видовдан

„ВИДОВ-ДАН“ – Јован Јовановић Змај

Не ти, што браниш невидним духом
Клонуле, слабе, невине,
Већ ти, што држиш крепосном руком
Мерило правде, истине;
Ако ти ј` заман молитва ова,
Глас рода ваљда није `ман,
Ох, ево, иште тол`ко векова
Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина,
Громак је одзив гласа тог,
Тврда је мишца српскога сина,
Свете му патње рода мог.
Чудна му мисао на јави плане,
Чудно га ноћу теши сан;
У зору чека хоће л` да сване
Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ситница јечи,
– Гроб зија давно ископан.
– Ал` кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видов-дан.

преко Обнова српске духовности


„МОЛИТВА“ – Милутин Бојић

Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

преко Обнова српске духовности


ВИДОВДАН

О, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе,
туђе чизме, у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу,
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.
Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене,
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона,
глас свештеног, моли се за спас;
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље витлају изнад нас.
Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија,
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осућени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

преко Глас Косова и Метохије


НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
Јест, ја сам се дуго са природом рв’о,
Успео сам – све се може кад се хоће –
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.
Све ишчезне рада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу…

преко Глас Косова и Метохије


„КОСОВКА ДЕВОЈКА“ – Драгољуб Филиповић

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

преко Глас Косова и Метохије


„ВИТЕЗ ОД МЕТОХИЈЕ“ – Веселин Џелетовић Павлов

Ја нисам песник луталица
нит’ онај боем парохијски,
поета сам косовских равница
племенити Витез Метохијски.

И нисам позван да вас будим,
не нудим ником занос опијен,
само опомињем, а не судим,
ето, само, над Косметом бдијем.

Нисам Дон Кихот јер звери видим,
нестале давно ветрењаче,
ту сам да нас мало постидим
покажем свима да Космет плаче.

Своје перо има да наоштрим,
коњ оседлан увек је за мене,
за Космет сам спреман да се борим
како која љута битка крене.

Док је пера које ватру бљује,
праве вере и уз мене Бога,
племенити витез поручује:
„Ја прихватам двеста на једнога“.

преко Глас Косова и Метохије

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s