прича о светом човеку, деда Живану из села Александровца

Овим писмом бих хтео да скренем пажњу на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем.

Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести. Мој први сусрет са њим. Лицем у лице. Христос посреди нас. “Тело и Крв Христова. “Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа.

После Литургије је пришао и рекао „Благослови, оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе. “Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“

Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја.

Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој, плакао би. Тако би Богу захваљивао.
„Мој оче, када сам био у војсци, било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву. Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу. Тешка времена.

У војсци сам служио у морнарици. Три године на броду. Када год сам долазио кући на одсуство, носио сам униформу. Белу, са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене. Дођем кући и право у цркву. После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу – станицу полиције у којој сада живиш. Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву. Одвраћали су ме да не долазим у цркву, да ћу у војсци имати проблема. Кажем ја, нека. И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам. Нису ми могли ништа. Јуначки сам се држао. И тако три године. Сваки долазак у униформи, правац – полиција. Хвала Богу.“
„Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем, шта се десило? Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише. Сетим се ја, па добро наоштрим нож. Када сам стигао у болницу, ставим га под јастук. Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож, добро сам га наоштрио, па кад сечеш да мање боли. Доктор се насмејао и рекао ми: Живане, не брини Бог је и с тобом и са мном. Операција је добро прошла.“

Када год бих разговарао са њим, а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао: “Оче, опрости, грешан сам човек и незгодан, ако те нисам сада увредио, други пут ћу сигурно.“

„Оче, много волим Литургију. Много волим да се причешћујем. Некако после причешћа будем лакши. Знам да Христос узима моје грехе. Како сам почео да се често причешћујем, трудим се да га пуно не оптерећујем собом.

Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију, код оца Симеона. Знамо се одавно. Служи отац Симеон полако, певница лепо одговара, складно, црква пуна народа. Као у рају. Изиђе отац на двери са путиром и каже: “са страхом Божјим и вером приступите!“ Срце ми се угреја да приђем. Видим нико не прилази, а чаша покривена. Ја приђем. Позвао је. Станем пред њим а он ће: “Живане, зашто си пришао?“ Позвао си оче. “Како сам позвао?“ Рекао си приступите, и ја сам послушао. “Не можеш да се причестиш, није пост.“ Оче, због тебе сам пришао, да не би лагао. “Како да не бих лагао?“ Тако оче што ћеш после да кажеш, ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу, а сам си их примио, што не кажеш: ја који сам примио… Поћута отац Симеон и причести ме. Добар је то човек. Велики молитвеник.“

Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро. Да му је Бог све дао. Да нема нечега на свету што му није дао. Живот и породицу, њиве и виноград, ваздух и цркву и све.

„Мој зет је био комуниста. Ћерка га заволела. Стид је било да ми каже да је некрштен. Ја јој кажем: нека ћерко, нека је он добар човек, а за друго ћемо лако. Бог ће све да уреди.

Родише ми се унучићи. Ћерка и ја их тајно крстимо. Да зет нема проблема на послу. Ни он није знао. Једно вече седимо зет и ја и разговарамо. Он каже: “Тасте, хтео бих да се крстим.“ Сада? питам ја. “Сада.“ Зовем ја мог доброг свештеника божевачког. Било око 9 сати увече. Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“ Сада. “Бре Живане да оставимо за сутра?“ Не оче, сада сам га упецао. Можда ми сутра побегне. И крстисмо га.

После неког времена зет ће “Тасте, хтео бих да се венчам у цркви.“ Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их. “Тасте, децу да крстимо?“ Е зете, деца су ти крштена и причешћена без твог знања. “Тасте, хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију, пости и причешћује се. Велики је Бог!“

Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро. Био је електричар. Умро је радећи на бандери. Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе: хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари. Све је то деда Живан преживео.

На дан сахране ишао сам ка његовој кући. Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама. Било је и више свештеника и монаха. Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов. Изјавио сам му саучешће и он је рекао: “Слава Богу оче. Када сам видео свог сина како виси на бандери, помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас. Па рекох, о Господе да ти и ја нешто принесем.“ Како су ме његове речи потресле!

Молио је да опело служимо на српском. Каже, хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га. Стајао је прав као свећа и молио се. Видело му се то у очима.
Када је умро нисам могао да одем на опело. Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара. Служио сам Литургију у Костолцу, а после тога сам имао обавеза у својој парохији. Стигао сам да његовој сестри, која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку. “За крст се борио целог свог века“ рекао сам. Крст је био умотан у целофан.

Целога дана сам мислио и молио се за њега. Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло.
„Оче, ставили смо му крст у руку како си рекао. Када сам се одмакла од њега, помислим зашто нисам крст извадила из целофана, да га извадим па да му поново вратим крст у руку. Када сам хтела да га извадим из руке, нисам могла. Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади. Тако смо га и сахранили. Божје чудо оче.“

Ово је оно што сам хтео да поделим о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио. Помињимо га у својим молитвама. Он ће нас сигурно пред Господом.

На св. Луку апостола
свештеник Бобан Ристић
31. октобра 2011. г.
преко Ово је прича о светом човеку, деда Живану из села Александровца

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s