„Нанине молитве“ – Владимир Станковић

Црквена звона
већ вековима
овако звоне,
каже моја нана.
Нанине су молитве
које изговара у себи
или једва чујно,
упућене увек истом.
У наниним срцу
сунце се, хвала Богу,
роди свакога
јутра.
Ја сам уверен, песмо,
да моју нану
са огромном љубављу
одасвуд гледа Бог.
Нана се, вели, никад
ничега ђавољег није бојала,
зато што се од Бога
осећа заштићеном.
По мојој нани,
Бог све види и чује,
што је тешко схватљиво,
али нана зна шта прича.
Пред спавање се моја нана
Богу помоли
испунивши собу
необичном тишином.
У наниној молитви
ничег сувишног нема,
и зато њена молитва
не смета ником.
Бити ту негде,
у неком кутку,
када се нана
Богу моли.
Нана се моли
Богу
Као и наши преци:
Читавим својим бићем.
Погледај, сине,
рече ми нана,
како је крст на цркви
обасјао Бог.
По повратку из цркве,
нана неосетно
на све око себе
преноси свој мир.

преко Владимир Станковић: НАНИНЕ МОЛИТВЕ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s