о скромности

„Изгубио сам лепоту и сјај с којима сам првобитно био створен; сада лежим у наготи и стид ме је… Упрљао сам и оскрнавио своју телесну одежду, ону коју си створио по своме лику и обличју, Спаситељу.“

Из Великог канона Св. Андрије Критског

У не тако давној прошлости скромност је чинила један од темеља хришћанске заједнице. Свако је знао какво је то скромно понашање. Постојала су призната мерила пристојности. До пре 50 година свако је поимао та мерила, иако је и тада било оних који их нису поштовали. Сада, након 50 година друштвеног и моралног распада, ми готово да и не знамо шта значи реч скромност, а камоли да је као врлину практикујемо у нашем хришћанском животу.
Ако завиримо у речник, пронаћи ћемо да реч „скроман“ значи „умерен“, „који зна за меру“, „који не жели да се истиче“, „који није дрзак ни наметљив“. Што се тиче жена, речник каже да се скромност односи на њихове особине и понашање: „која није нападна, бестидна, раскалашна, непристојна“.
За мушкарце се ова реч такође користи у значењу: „морално чист, чедан, који није непристојан ни нападан“. У погледу облачења скромност означава „пристојност, изглед и понашање без жеље за истицањем“, „умереност“. „Пристојност“ нам говори каква мерила скромности треба да буду. „Пристојан“ значи: „приличан, прикладан, примерен, који одговара условима дате ситуације; који је у складу са прихваћеним нормама скромности и учтивости и који их задовољава, који није сраман“.
Оно што је некада било незамисливо и срамотно, у скоријој прошлости је постало уобичајено – прихваћена и призната норма. Тако нешто лако можемо уочити ако летимично прелистамо часописе, или укључимо радио или телевизор. Што је више реклама провокативна у чулном смислу, то је успешнија продаја датог производа. Оваква философија је очигледна у читавом систему продаје, од парфема па све до жвакаће гуме. Утицај чулно агресивне рекламне кампање јасно се примећује у моди. Модни креатори су прихваћене норме пристојности потпуно изокренули. Пошто су у сталној потрази за ефектним триковима, они идеје за одећу траже у изопаченим субкултурама друштва, па својим креацијама величају проститутке и хомосексуалце. Такви модели се производе на милионе и продају се као најновији сезонски хит. Очигледно је да мода истиче управо оно што скромност као супротност непристојном и срамотном тежи да не истакне.
Данас је по плажама и по парковима уобичајено нападно и наглашено обнаживање тела. То је прихваћено као нормално и ако би неко довео у питање моралност таквог понашања сматрали би га за опасног фанатика. На жалост, чак и побожни Православци пате од суптилног испирања мозга па није ретко чути их како се колебају у већини онога што би требали да сматрају за саблазниво показивање нескромности. За нас Православце мишљење појединца и нехришћанског јавног мнења не може да одређује шта је пристојно, него учење и мишљење Цркве. Стога не би требали да се уздамо у наше лично (које је углавном погрешно) тумачење таквих питања већ да се обратимо Светој Цркви, односно свом духовном оцу. Следити било који други пут значи бити на страни револуционарног, „либералног“ хришћанства и на страни безбожничких сила које преко медија стварају јавно мнење.
Многи оци, и прошли и савремени, уочили су распад заједнице и истичу да је управо одсуство чедности и скромности обележје те дезинтеграције. Св. Јован Кронштатски је уочи револуције у Русији описао недостатак пристојности очигледан за његово доба:
„Непријатељ, путем изопачених појединаца, представља женску (може се додати и мушку) лепоту у свакаквим заводљивим и ексцентричним позама се штампа у многим новинама. Данас сам бацио поглед на странице једног часописа на којима је била таква једна заводљива голотиња. Да ли је Господ створио лепо тело жене за раскалашност? Зар није управо обрнуто – за светлост, славу и хвалу? Зар не треба да указујемо поштовање свим делима Творчевих руку, најчистијим делима најчистијих руку? Светитељи и праведници Божји, мушкарци, жене и девице свих доба и раса украшавали су се добрим делима за својих живота и, пошто су сијали на земљи, сада сијају и на небу светлошћу и светошћу. Упозорите лакомиспене људе данашњег времена, оне људе и жене који следе дивље страсти, које прождире њихова похота и пожуда, који срамоте природу човека! Упозорите их на Божији суд због срамоћења и каљања храмова (њихових тела, нап. прев.) које нису сачиниле руке људске! Сачувајте оне који још нису искварени прљањем необузданим и бесрамним часописима данашњице!“
Кад је такве речи упозорења побудила ситуација за живота Св. Јована, не би ли наше доба требало да подстакне наше свештенике и вернике на још строже критике? Покојни митрополит Филарет се жалио:
„Осмотрите какав се ужас и пропаст могу видети данас. Тај отров, тај смрад се свуда шири и улази у људску душу. И још горе, изгледа да чак и побожни, верни људи не виде ништа лоше ни непристојно у ономе што је по високом, хришћанском мерилу ружно, прљаво, срамотно и грешно. Довољно је видети како се многе православне Рускиње (чак и у храму Божијем) облаче.“
Када се не обазиремо на границе свог понашања, не знајући сопствене слабости, не само да товаримо невољу на себе већ стварамо прилику да и друге одведемо на странпутицу својим примером, наводећи их на грех. Због тога апостол Павле, у својој Посланици Римљанима каже:
„Зато да не осуђујемо више један другога него се старајте више о томе да не постављате брату спотицање или саблазан“. Човек је створен као леп и свештен, али због гордости и надмености отпао је од Божије благодати и постао изопачен и страстан. Стога је наш разум замрачен и подложан нечистим мислима и блудним покретима. Зато нам приличи да будемо скромни и осећамо спасоносни стид да би смо заштитили и себе и друге од греха. Свети Оци су без разлике учили да свака слике, све што запазимо чулима, оставља траг на души. Те утиске (који су често последица нескромности) користи непријатељ, ђаво, у борби за нашу душу, па нам их ставља у сећање у тренуцима искушења.
У историји Божјих људи имамо пуно при мера страшних последица нечистог понашања. Када су наши прародитељи згрешили, постали су свесни непристојности свог поступка и било их је стид. Своју голотињу су покрили лишћем да би нас научили скромности. Хам је био проклет зато што се усудио да погледа нагог оца. Читамо и о Давиду који је погледао нагу Витсавеју, и кога је распаљена похота одвела у прељубу и убиство. Самсона је савладала чулна привлачност једне блуднице па је изгубио не само велику телесну снагу, него и врлину. У Библији има још много примера стравичних последица нескромности.
Св. апостол Павле је прекорио Коринћане због раскалашног и блудног живота, подсећајући их: „Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији“.
Св. Павле је потпуно јасан у свом упозорењу, па опет Православци мисле да могу да прате моду овога доба, да могу да носе изазовну одећу а да не нашкоде ни себи ни другима.
Св. Павле даље пише Св. Тимотеју: „…жене у пристојном одијелу стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању“. Пре него што се неко одлучи на гротексну „панк“ моду или неку необичну фризуру, треба прво да се сети ових речи Св. Павла и размисли да ли слуша Цркву или не.
Крајем II века, Св. Климент Александријски је осудио моду јавних купатила, и писао је:
„Жене се устручавају да се скину и пред мужевима, правећи се скромне; али зато сви остали могу да их виде наге у оваквим купатилима. Тамо их није стид да се скину пред гледаоцима, као да се нуде на продају. А у купатила могу да уђу и мушкарци и жене, и тамо се скидају препуштајући се разврату (јер од погледа мушкарац почне и да осећа похоту), као да су у купатилу спрали и своју скромност.“
Можемо ли поредити тадашња купатила и наше плаже где људи једва да нешто носе на себи (да и не помињемо нудистичке плаже)? Морамо додати да се купаћи костими намерно тако праве да привуку пажњу и изазову пожуду!
Св. Кирил Јерусалимски говори нам о скромности у својим поукама упућеним онима који се спремају за крштење:
„Нека ти одећа буде једноставна, не за украшавање већ за неопходно покривање; не да ти повлађује таштини, већ да те зими греје и покрије наготу тела“.
Писац из III века, Тертулијан, каже: „Спасење, не само жена већ и мушкараца, састоји се првенствено у скромности. Уласком Светога Духа у нас постајемо „храмови Божији“, а скромност је црквењак и свештеник тога храма, који не дозвољава да унутра уђе ништа нечисто ни простачко, из страха да се Бог који унутра обитава не увреди и потпуно напусти опогањено пребивалиште“. Он даље даже:
„Можда ће неко рећи: „Мени није потребно признање од људи. Бог гледа срце“. То сви ми знамо; али морамо се, међутим, сетити да је Бог рекао кроз Апостоле и следеће: „Ми тежимо ономе што је часно и пред Богом и пред људима“. За хришћанску скромност није довољно да она постоји у Божијим очима, но и у очима људи. Јер наша скромност треба да је толико обилата, да се, да тако кажемо, из ума прелива у одећу, из свести у спољни изглед; тако да се споља може видети и унутрашње наше устројство“.
Свети Амвросије Милански је хвалио скромност:
„Дивна је врлина скромности, и сладак је њен украс. Она се види не само у нашим делима већ и у речима. Скромност је пратиља чистоте.“
У овом свету су разапете многе мреже које нам лове душу. Само се заваравамо ако мислимо да нам оне не могу наудити. Као што је написано у Причама: „Хоће ли ко ходати по живом угљевљу а ноге да не ожеже?“ Нико од нас није имун на отров непристојности и не можемо му одолети без Божије помоћи. Морамо да пазимо и да се чувамо тог снажног искушења и свакако да одбијамо учествовање у лудилу „моде“, тако што ћемо са својом породицом усавршавати врлину скромности, не обраћајући пажњу на изазове изопаченног света. Као што Св. Давид пева: „Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко… него му је омилио закон Господњи“. Не само да морамо водити бригу о својој скромности већ тој врлини морамо да учимо и своју децу, штитећи их од зла духовних болести као што би их штитили и од физичких болести.
Пошто смо схватили потребу за скромношћу, како да је примењујемо у свакодневном животу? Мушкарци треба да носе комотну одећу која им покрива ноге и руке, нарочито у цркви. Треба да се облаче тако да не истичу извесне делове тела, јер би то привлачило пажњу других и саблажњавало их. Жене такође треба да следе исто правило, да се увек пристојно одевају. У цркви треба да покрију рамена и руке и да никако не носе панталоне јер је то мушка одећа, а Црква не благосиља женама да носе мушку одећу. Најзад, остаје нам да кажемо да ја узалуд сав труд да се скромно облачимо ако нисмо скромни у осећањима, говору и понашању, „јер мислити плотски значи смрт“.

преко Магдалена Милошевић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s