МОЈ СУСРЕТ СА СВЕТОМ ПЕТКОМ

Као мала била сам јако болежљива. Често пута на свакодневним пеницилинима. Није ни чудо што ми мама и данас зна рећи да се не би ни отхранила да није било ујака и ујне. Моји су били сиромашни,а са двије краве и запрежним колима далеки пут до доктора по дубоком блату је био готово неизведљив..

А ујак је био богат, с паром доброухрањених коња. У које год би доба мама банула с молбом да ме опет вози доктору, или на инјекције – никад се није изговорио пречим послом.

Живјели смо пар кућа даље од њих и кад сам већ поодрасла често су ме слали код њих да нам посуде онога што би тренутно усфалило у кући. Имали су старинску пространу зидану кућу пуну свега, али дјеце нису имали. Родила је ујна два сина, Милана и Пају, но оба су умрла прије навршене године дана живота. Често је се у мислима сјетим, њеног насмијаног лица и фертуна из којег би ми вадила бомбоне. Сјетим се и простране кухиње, зеленог стола и клупе уза зид и једине слике окићене са два струка босиљка која је красила цијелу просторију. Једном сам ју потакнута дјечјом знатижељом упитала – тко ти је то? Знала сам да то није била обична жена, мајка или неки род.

У души сам осјећала да је то био нетко јако важан. “То је икона Свете Петке – моје крсне славе, јединог што сам донијела из родитељске куће!“, сјетно ми је одговорила ујна. Нисам ништа више питала, само сам суучеснички климнула главом,као да све разумијем. Од тога дана истом оном љубављу којом сам вољела ујну завољела сам и њену икону, мада о светитељки ништа нисам знала. Пролазиле су године, дошло је вријеме мога школовања у Загребу, а ујна је бомбоне замијенила покојим новчићем – да ми се нађе. При крају мог студија она се изненада разбољела и умрла. Имање је наслиједио нећак који није имао пуно слуха за њене ћилиме, пешкире и икону. Нешто је раздијелио по селу, а нешто је чекало да заврши на отпаду. Знала сам да ујнина икона за њега неће имати никакве вриједности, па сам послала тату да га некако увјери да ми ју препусти.

Никада нећу заборавити зимско вече када ми је тата важно предао “пакет” замотан у стари новински папир из ког су испадале летвице и комади стакла – била је то ујнина икона свете Петке. Тога трена сам се осјећала као да насљеђујем велико имање, њену светињу и прибјежиште у дугим, црним ноћима у којима је оплакивала изгубљену дјецу! Њој је та икона била и мајка и отац и рука која води к Богу! Тада сам и ја већ била мајка и могла сам разумјети и осјетити дио бола који је био везан уз њу. Сутрадан сам икону однијела на урамљивање.

Након тога догађаја сам стјецајем различитих околности и ја пришла цркви. Почела сам редовно присуствовати светим Литургијама, исповједати се, причешћивати. Није прошао ни један празник свете Петке, а да нисам била у манастиру Лепавини на слави код оца Гаврила. Све до ове године. Догодио се спој неких чудних околности, те идем, те не идем…

Коначно одлучим да идем, па како било. Сложисмо се нас три духовне сестре и уз низ пратећих перипетија које су налагале да одустанемо, ипак кренусmо пут манастира Лепавина. Цијелим путем магла, трактори без сигнализације, путујуће трговине и одједном према нама јурећи аутомобил на низбрдици који је претицавши тракор ушао у шкаре. Возач је нагло закочио и чинило се да ће се од силине кочења превнути на кров. Ја сам потпуно мирно наставила возити, закочила и као у филму гледала што ће се даље догодити. Обузео ме тренутни и необјашњиви мир, као да ме се цијела ситуација уопће не тиче. А у аутомобилу сам имала три пријатељице и малу бебу! Ни тренутак страха, ни трептај, ништа! Јурећи аутомобил је ипак успио закочити, а ми смо даље мирно наставиле пут. Наравно, ако изузмем накнадни наступ ужаса и панике. Све три смо дубоко у души знале да је сама света Петка својом руком отклонила смртну опасност од нас!

На Свету Литургију нисмо чак ни пуно закасниле, oтац Василије је читао Апостол. У цркви небески мир. Сви с дубоком пажњом учествују, нитко не шушка врећицама. Отац Гаврило анђеоски тихо и умилно служи. Зраци сунца милују погнуте главе. Као да смо сви уроњени у исту мисао, као да нас иста рука грли и тјеши. Сузе умилења клизе ми низ лице. Отац Гаврило излази из Олтара с високо подигнутим путиром – осјећам да на рукама држи Христа живога!

О, Боже како нас гријешне и недостојне дарујеш с таквом преобилном милошћу?

Већина вјерника се удостојила Светог Причешћа, а послије резања славског колача имала је прилику оцу лично Славу честитати. Како смо се у реду гурали као мала дјеца да му приступимо. Знамо ми колике је он сузе због нас пролио и колике је молитве за нас узнио! Сваким даном осјећамо његову родитељску бригу за наше спасење, јер он је пастир добри који брине о својим овцама.

Сви они који нису жалили труда доћи оцу на славу доживјели су мир, заштиту и благослов Светитељке. Она не заборавља никога тко не заборави њу! А нисам ни ја заборавила на моју ујну и ујака.

Запалила сам свијеће за покој њихове душе дубоко захвална за допринос који су имали мом животу. Ујнина икона краси моју собу и сваки пут кад је погледам сјетим се ње. Захвална сам Светитељки што благосиља мој живот и што ме је поштедјела многих горких тренутака кроз које су други прошли. Ставила сам и двије свијеће у џеп капута које сам послије запалила на њиховом гробу. Остатак дана ми је срце наизмјенце пјевало Причасну пјесму и пјесму Светој Петки. Благослов Њеног празника још носим у души као и осјећај да је посебно наградила наш пут у манастир Лепавину сачувавши нас неозљеђене од неизбјежне несреће.

Света Петко хвала Ти!

Сестра Споменка,
29.10.2008.

преко Живот у Христу – Život u Hristu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s