Све боје света

Једном давно све боје света су започеле свађу. Свака је тврдила да је баш она најбоља, најважнија, најкориснија, најомиљенија.

Зелена рече: „Јасно је да сам ја најважнија. Ја сам знак живота и наде. Изабрана сам за траву, дрвеће, лишће…Без мене, угинуле би све животиње. Баците поглед на природу и видећете да мене има највише.”

Плава је прекине: „Ти само мислиш на земљу, али узми у обзир небо и море. Вода је извор живота, помоћу облака из плавог мора. Небо даје простор, мир и ведрину (спокојсто). Без мог мира ви бисте били махнита тела.”

Жута се закикота: „Ви сте тако озбиљне. Ја доносим смех, радост и топлину у свет. Сунце је жуто, месец је жут, звезде су жуте. Сваки пут када погледаш сунцокрет, цели свет почиње да се смеши… Без мене не би било забаве.”

Наранџаста је била следећа која је засвирала своју песму: „Ја сам боја снаге и здравља. Можда сам ретка, али сам драгоцена, јер служим унутрашњим потребама људског живота. Ја носим све најважније витамине. Сетите се само шаргарепе, наранџи, диња, плода манга… Ја се не повлачим све време около, али када испуним небо за изласка или заласка сунца, моја лепота толико бљешти да нико ни на једну од вас не помисли.”

Црвена више није могла да издржи. Викнула је: „Ја сам владар свих вас, крв живота. Ја сам боја опасности и храбрости. Вољна сам борити се с разлогом. Могу запалити крв. Без мене би земља била пуста као месец. Ја сам боја страсти и љубави, црвене руже и мака.”

Пурпурна се дигла до своје пуне висине. Била је висока и говорила је са великом помпом: „Ја сам боја владања и моћи. Краљеви, челници, владике – увек су ме бирали, јер ја сам боја ауторитета и мудрости. Људи ме не питају, него слушају и покоравају се.”

Индиго је говорила најтише од свих, али врло одлучно: „Замислите мене! Ја сам боја тишине. Једва да ме примете, али без мене све сте ви сувишне. Ја зрачим мисао, сумрак и дубине. Требате ме за равнотежу и контраст, за молитву и унутрашњи мир.”

И тако су се боје наставиле хвалити, свака уверена да је она најбоља. Њихова свађа постајала је све гласнија.

Одједном бљесну сјајна бела светлост, зачује се гром и прасак. Поче јака киша. Све се боје скупише од страха и стиснуше једна уз другу.
Киша проговори: „Ви, глупе боје, борите се међу собом! Свака покушава владати над осталим. Зар не знате да вас је све Бог створио? Сваку за своју посебну сврху, јединствену и различиту. Он воли све вас. Ухватите се за руке и пођите са мном. Он ће вас прострти преко неба у великом луку боја као подсетник да вас све воли и да можете живети заједно и у миру. Обећава да је Он са вама, знак наде за сутра.”

И тако сваки пут када Бог користи јаку кишу да опере свет, он ставља на небо дугу.

Када је видимо, сетимо се да треба ценити и друге људе!

преко Обнова српске духовности

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s