„ВИД“ – Невен Милаковић

Порта старог Манастира окупила мноштво људи,
Свак` нашао себи друга, само она стоји сама,
Па ипак јој наду нека необична свјетлост буди,
Као да пред њоме бјежи она страшна адска тама.

Никада сунце, ни небо, очима видјела није,
Ни траву, ни пољско цвијеће, ни миле родитеље,
Па зашто сада срце дјетиње, јаче од звона црквених бије,
Откуд у њему толика радост, откуд у души такво весеље?

Откуда ове вреле сузе,
Никад их досад пролила није,
Света је Молитва цијелу обузе:
“Помози Свети Василије.“

„Отвори очи драго дијете,
У мраку страшном си предуго била,
Вид су ти вратиле Молитве Свете,
Мог доброг чеда, Оца Јоила.“

„Ал` добро запамти моје ријечи,
Док живиш Господа мораш славити,
Духовни вид је од очињег пречи,
Немој га нипошто запоставити.“

И заиста мрак утече, и свјетлост зацари,
И никада тако срећна није била,
И лице јој напаћено Благослов озари,
И очинска, топла рука Монаха Јоила.

Невен Милаковић
преко Обнова српске духовности

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s