Неки учен човек сретне пред црквом некаквог старца, пуког сиромаха, и поздрaви га: „Добар дан, желим ти, старче.“ „Не сећам се да је неки дан био ружан за мене“, одговори старац. „Желим ти срећу!“ настави учењак. „Ја несрећан никад нисам био“, одговори сиромах.

Порта старог Манастира окупила мноштво људи, Свак` нашао себи друга, само она стоји сама, Па ипак јој наду нека необична свјетлост буди, Као да пред њоме бјежи она страшна адска тама. Никада сунце, ни небо, очима видјела није, Ни траву, ни пољско цвијеће, ни миле родитеље, Па зашто сада срце дјетиње, јаче од звона црквених…

Теодора беше тужна. Једне ноћи, сузе точе њене очи. Мисли лете, а срце је пече, боли: – Несрећна сам. Нико неће да ме воли. Светом Сави пред иконом рече јаде, прекрсти се па у лаган санак паде.