О „мирниковом” детету избављеном из реке

У ломбардијским странама беше једно супружанство мужа и жене, који беху добродетељни и према Светој Богородици побожни. И из љубави коју имађаху према њој изобразише на једном зиду свога дома њену икону, давши мајстору велики новац како би била лепа и ваљана.
И сваког дана. колико год пута да пролажаху покрај свете иконе, поклањаху јој се и изговараху анђески поздрав. Због тог њиховог лепог обичаја она им слаше сва добра и свако весеље. И живљаху толико у врлинама и безрасколно међу собом и свим суседима, да их сви називаху „мирници”.

А они имађаху једно дете од три године, које, видевши оца и мајку своју како често стају пред светом иконом са побожношћу и моле се, прихвати и оно тај обичај. И колико год пута пролажаше туда где беше икона, поклањаше се подражавајући своје родитеље. А кад научи говорити научи и анђелски поздрав и изговараше га кад год пролажаше и мољаше се, али не из побожности, него из навике. И помишљаше као дете гледајући Пресвету Богородицу на престолу, како беше живописана, да је она господарица дома. Зато је се бојаше и поклањаше јој се као што виде од родитеља да тако исто чине.

Једног дана играше се са другом децом покрај реке, под дејством мрзитеља добра упаде у воду. А друга деца јавише његовој мајци да јој се утопи дете. Она потрчи плачући, а са њом и сви суседи. Када дођоше на реку два човека свукоше одећу, јер река беше веома дубока, и скочише у воду, у којој проведоше много часова претражујући прилежно, али га не нађоше. Погледавши ниже на другу страну жена угледа своје дете како усред реке седи на води, чудесно као на престолу, и рече му:
„Чедо моје, како се нађе ту?”
Оно одговори: „Јер ме госпођа држи и не бојим се!”

Жена од радости не схвати о коме рече. Узевши га, дадоше га његовој мајци, која оде свом дому радујући се. Дође и њен муж, и чувши шта се збило, упита дете да му каже како се избавило од смрти. А дете одговори овако:
„Када упадох у реку, притече ми она госпођа нашег дома”, и показа прстом на Богородичину икону, „и ухвати ме у воду и држаше ме док ме не узеше људи.”

Чувши ово, присутни се чуђаху видећи најпре дете да показује прстом на икону. И павши, поклањаху се и слављаху благодат њену, чинећи свеноћно бдење. Свакоме ко хтеде питати дете како упаде, оно све рече јасно и чисто, а не као друге речи које изговараше споро и не сасвим чисто, као што говораху друга деца, него када ово чудотворство казиваше, изговараше речи толико тачно и лепо, да се сви чуђаху.

Тако, дакле не само оно дете, него и све друге који са побожношћу поштују свете иконе, Богородица избавља из пролазних беда и удостоји их нарочитог радовања, које да и ми сви добијемо у Исусу Христу, Господу нашем коме слава у векове. Амин.

преко Живот у Христу – Život u Hristu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s