КОЛИКО СЕ БРИНЕМО О ТИЈЕЛУ А КОЛИКО О ДУШИ

У Јеванћељу је речено: „Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а изгуби душу своју“ (Мт. 8, 36). Ето како је драгоцјена душа човјекова! Она је вреднија од читавог свијета са свим његовим ризницама и благом. Но, страшно је и помислити како мало схватамо ми достојанство бесмртне душе своје. Тијелу том (будућем) станишту црва, окреченом гробу, окрећу се све наше мисли од јутра до вечери, а бесмртној души, најдрагоцјенијем и најљубљенијем створењу Божијем, образу Славе Његове и величанства Његовога једва да се обраћа и једна мисао током читаве недјеље.
Служењу тијелу посвећују се цвијетне године нашег живота а вјечном спасењу само посљедњи минути изнемогле старости. Тијело се, као на пиру богаташевом, наслаћује из пуних чаша и раскошних чинија, а душа једва скупља мрвице божанственога слова на прагу дома Божијега. Злехуда тијела умивају, одијевају, чисте, украшавају свим добрима природе и умјетности, а скупоцјена душа, невјеста Христова, наследница неба, блуди занемоглим кораком, обучена у рите убогог бездомника, без милостиње коју би удијелила.

Тијело не трпи ни мрљу на лицу, никакву нечистоћу на рукама, никакву закрпу на одјећи, а душа од главе до пете прекривена скврнима само прелази из једног гријеховног глиба у други, а својом једнократном годишњом или лицемјерном исповијешћу, само умножава закрпе на одјећи својој и не обнавља се.
За благостање тијела траже се разноврсне забаве и задовољства, оно исцрпљује неријетко читаве породице, ради њега су људи понекад спремни на сваковрсне напоре, а биједна душа има само један час у недељне дане за слушање Божанствене Литургије, једва неколико минута за јутарње и вечерње молитве, с тешком муком сабира шаку бакарних новчића ради давања милостиње и задовољна је када хладним уздахом изрази сјећање на смрт.
Ради здравља и сачувања тијела мијењају људи ваздух и стан, позивају највјештије љекаре из најудаљенијих крајева, уздржавају се од хране и пића, примају најгрче лијекове, дозвољавају да их жежу и режу, а ради здравља душиног, избјегавања саблазни, удаљења од грјеховне заразе не чине ни један једини корак, но остају у оном истом ваздуху, у истом најрђавијем друштву, у истом станишту најгорег порока, и не траже никаквог љекара душа или изабирају љекара непознатог и неискусног, а и пред њим скривају оно што је већ познато и Небу и аду и чиме се сами хвале у својим друштвима.
Када умире тијело, тада се чују жалост и очај, а када умире душа од гријеха смртнога, тада се често на то ни не мисли.
Тако ми не знамо достојанство душе своје и, попут Адама и Еве, дајемо своју душу за, изгледом, красан плод. Но, зашто бар не плачемо попут Адама и Еве? Плач оних који су изгубили душу требало би да буде болнији од плача Јеремије (пророка) који је, оплакујући несреће Отаџбине, вапио: „Ко ће дати воду глави мојој и источник суза очима мојим?!.“.
Ми претежно бринемо о течењу блага, само, нажалост често земних и времених, а не небеских. Заборављамо да су земаљска блага брзопролазна и незадржива, док су блага небесна – вјечна, бесконачна и неодузимива.
Сведобри Господе! Помози нам да превиђамо све брзопролазно и да се бринемо о једино потребноме спасењу душа наших.

Писма хришћанима у свијету
Св. Амвросије Оптински
преко Porodica – krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s