ДРАГИ МОЈИ, ТАКО САМ УСАМЉЕН…
Драги мама и тата,
Има толико ствари које бих желео да вам кажем, овог тренутка, а не желим да вас пробудим. Доцније се може десити да заборавим шта сам хтео да вам кажем, па вам зато пишем ово писмо.
Постоји још један разлог што вам пишем: ви спавате, а ја се осећам тако усамљеним, тако напуштеним, и не знам шта да чиним са с…обом. Не смем да се играм да вас не бих пробудио, јер бисте се наљутили на мене. Знам да сте уморни… Свакако сте дошли кући врло касно, ја сам већ спавао… Да ли је била поноћ или рана зора када сте дошли кући?… Чуо сам ваш доста гласан разговор, ваш смех, али не знам колико је било сати…
Мора да је било врло весело и лепо на свадбеном весељу коме сте присуствовали. Верујем да су се сви лепо провели. Док сам седео и чекао вас да се вратите кући, замишљао сам вас двоје како се играте, смејете се, разговарате са познаницима који су били на том весељу. Драго ми је што сте имали прилику да се лепо проведете. Идуће суботе ће вас опет неко позвати, опет ће бити неко славље на коме ћете учествовати. Ја немам ништа против… Мени је драго када знам да се ви проводите, да сте весели и срећни… Само… Да могу бар некад да сам с вама… Знате, дешава се да некако не могу да заспим… Око мене су мрак и тишина… Споља, са улице чујем гласове који ме не умирују, већ застрашују… А што је најважније, недостајете ми…Радним данима обоје радите, суботом идете на игранке и весеља… Ја суботом увече седим, седим, сам се некако забављам, али, да вам признам, жао ми је што нисте са мном… О, разумем ја, вама је разонода потребна, ви радите обоје тешко. Само, да мало раније дођете кући, да вас видим пре него што заспим… Да само знате колико ја на вас мислим, колико се осећам усамљеним… Немојте да обраћате пажњу на ово… Само ако сте ви срећни… Ја желим да вас двоје будете срећни, јер ја вас тако волим… И ви мене волите, зар не?… Да, да волите ме! Ето, ви толико чините за мене, храните ме, одевате ме, купујете ми играчке… Ја сам вам захвалан, верујте ми. Знам да желите да будем срећан и да чините све да бисте ме учинили срећним. И, заиста, ја сам, срећан, углавном…
Па ипак… Има дана, на пример, ето као данас… Недеља је… Дивно јутро! Прошло је свакако десет сати… Посматрао сам кроз прозор свет… Људи, жене, деца, свечано обучени улазе у цркву… Звона су сада мирна, али тако су дуго, тако дивно звонила… Знате, зову, зову, а ја не могу да се одазовем, па ми је тешко… Некад ми изгледа да баш мене, и само мене зову, а ја бих да се сакријем јер знам да не могу да се одазовем… Некад ми се чини да ми нешто пребацују, да ме за нешто оптужују… Тата, шта ми та звона пребацују? Ти мораш то знати… Или ти, мама? Нарочито ми јe тешко када видим другу децу како улазе у цркву држећи своје родитеље за руку… Скоро ми се увек плаче када то видим… Мама, кад смо ми били у цркви последњи пут? Моји другови разговарају о томе шта су научили у верској школи. Мени је непријатно… Уклањам се од њих да ме не би случајно запитали шта сам ја научио… Непријатно ми је и то што они толико више од мене знају. Нешто ми недостаје… Тата, шта је то што ми недостаје?… Имам довољно да једем, лепо сам обучен, па ипак, нешто ми недостаје, а не знам шта. И тако сам усамљен… Управо овога часа изгледа ми да сам потпуно сам на свету.
Христос се морао осећати тако кад се молио у оном врту (не могу да се сетим како се тај врт звао)… Тата, мама, и ја сам Га напустио… Када сам последњи пут био у Цркви?… Да ли ме Христос тражи? Вама Он можда није тако потребан… Ви идете на свадбе, на игранке, у биоскоп, у позориште, свуда… Али ја… Али мени је тако потребан!… Мама! Тата! Пробудите се!… Још није сасвим касно! Можемо још стићи…
Свеједно… Спавајте, нећу да вас будим… Знам да сте уморни. Не знам ни да ли ћу ово писмо оставити да га прочитате… Боље је да га поцепам… Зашто да вас узнемиравам својим проблемима… Зар ви немате своје? Не, ви сте све учинили за мене… Ако сам усамљен, ако сам тужан, ако сам несрећан, то није ваша кривица! Спавајте, спавајте…
духовна оаза 