Дође монах из пустиње међу људе, и донесе један завежљај. То беше грумен дијаманта завијен у лист смоков, увео.
И држаше монах завежљај у руци, а својим дрхтавим гласом описиваше нађени грумен дијаманта, што беше у листу смоковим, увелом:
– Када се једна страна овога камена окрене ка створењима и стварима, сва створења и све ствари на земљи заблистају се лепотом, која превазилази све њихове жудње и снове.
– Покажи нам га! повикаше људи.
Но монах, као да не чу, продужаваше:
– Када се друга страна окрене ка гробовима, гробови се отварају и мртви се виде живи као и живи.
– Покажи нам га! – још јаче повикаше људи.
Но монах, као да не чу, продужаваше:
– Кад се трећа страна овога камена окрене ка духовном свету, толика светлост блесне од камена, да и сунце и звезде, и све ствари доле и горе ишчезну као у потопу од те светлости.
– Ах покажи нам га! – јако и гневно повикаше људи.
А монах рече:
– Не могу да вам га покажем. Јер не може да се извади из овог листа смоковог, увелог, док се овај лист смоков, увели, не подере.
Насмејаше се људи грохотом, и повикаше:
– Па тај лист је иначе увео, а и да није увео, не вреди ништа према вредности, коју носи у себи.
Озбиљан беше монах, и дрхтав беше глас његов. Па одговори монах:
– Ви велите, да овај лист смоков увели не вреди ништа, а ја вам велим, да он вреди таман онолико колико и ваше тело према драгом камену, који се крије у њему.
И наједанпут подера монах онај лист смоков увели, и показа драги камен.
И сва уста замукоше за дуго, за дуго. И све очи видеше и уверише се, да прича монахова беше истина, и више него истина, јер беше и – сладост.
А када се разиђоше, свак осећаше, да у себи носи онај пречудни драги камен, што га монах беше нашао у пустињи. И беху радосни.
Св. Владика Жички
преко Stana Vasic
духовна оаза 