БЕОГРАД, попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су као Христ на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза данас је заборављена, осим међу ретким познаваоцима историје и чуварима предања, као што је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, професор Богословског факултета.
Ход по мукама од Калемегдана преко тврђаве, а затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава започели су још 314. године први београдски светци Ермил и Стратоник.
– Сингидонски свеци готово су непознати и без храма у Београду – каже проф. Поповић. – С друге стране, веома су поштовани на православном истоку, о чему говоре њихове иконе широм Русије и фреске у манастирима на Светој Гори, у Цркви Свете Софије у Кијеву, али и у Високим Дечанима.
Мало Београђана зна да су путем суза 1814. кроз шпалир Турака, под шибама и увредама, корачали и српски мученици свети игуман Пајсије и ђакон Авакум, који је уместо крста на леђима носио колац на коме ће и страдати.
– Наша деца не знају причу о храбрости и непоколебљивости ђакона Авакума, који је одбио да промени веру иако би тако спасао живот – каже проф. др Поповић. – Не знају ни да су овом стазом у смрт и славу отишли 1915. и мученици из отписаног пука Мајора Гавриловића, чије кости почивају у Јакшићевој кули. Али знају који политичари долазе у кафану изнад костурнице.
Наш саговорник, духовник Ружице и Капеле Свете Петке на Београдској тврђави, подсећа да је простор око ове две богомоље вековно стратиште и светилиште, један од центара из кога је хришћанство кренуло с цивилизованог истока Рима ка варваризованом западу.
– Свети Ермил и Стратоник убрајају се у најстарије хришћанске страдалнике – каже проф. Поповић. – Страдали су 314. или 315. године, после доношења Миланског едикта, којим су Константин и његов савладар Ликиније учинили хришћанство равноправном вером. Убрзо долази до њиховог сукоба и Ликиније, који влада истоком из Београда, поново се окреће против хришћана.
Цар лично саслушава ђакона Ермила и његовог следбеника војника Стратоника, који се ни после тешких мука не одричу Христа. Осуђује их на смрт, а легионари их воде кроз тврђаву до Дунава и бацају у реку.
– Житија кажу да су њихова тела испливала највероватније на обали Брестовика код Гроцке – каже проф. др Поповић. – Савремена археолошка истраживања указују на то да је ранохришћанска гробница на том локалитету подигнута на гробу светаца.
Хроничар београдског „Пута суза“, подсећа да се у децембру обележава годишњица страдања светих игумана Пајсија и ђакона Авакума коју се се 1814. пели ка својој Голготи на данашњем Тргу републике.
– Стопама Ермила и Стратоника ходали су борци за слободу Србије које су Османлије заточиле у кули Небојши – каже проф. др Поповић. – Ђакону Авакуму, мученику необичне лепоте и анђеоског гласа, Османлије су нудиле да пређе у ислам и сачува главу, а он их је одбио речима: „Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда“.
Прљава вода по мученицима
Однос друштва према београдским мученицима и свецима је испод сваке критике, сматра др Поповић и наводи да је годинама отпадна вода из кафића на Јакшићевој кули цурила у костурницу бранилаца Београда и уништавала је. – Моје жалбе заводима за заштиту споменика наишле су на подсмех, јер су кафане у које долазе политичари постале савремене свете краве – каже проф. др Поповић.
Руси канонизовали деспота
Београдски „Пут суза“ пролази поред капеле подигнуте на извору крај кога су почивале мошти свете Петке које је у Београд донео деспот Стефан Лазаревић, утемељивач српске престонице. Њега је у 15. веку прва канонизовала као свеца – руска црква.
преко Дарка Божић
духовна оаза 