Мало о Божићу – Парохија Св. Димитрије Солунски

Исусово рођење

Према Библији Исуса, Божјег сина, родила је Девица Марија благодаћу Светог духа, уз помоћ свога мужа Јосипа у граду Ветлејему. Цар Аугуст заповедио је пописивање становништва па су Јосип и Марија кренули на пут. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па су на крају завршили у штали, окружени домаћим животињама где се Исус родио.
Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу па су први видели дете. После је звезда репатица довела света три краља до Исуса.
Призор у бројним приказима и уметничким делима укључује свету породицу, мудраца – Валтазара, Мелкиора и Гашпара који су Исусу донели поклоне – злато, тамјан и измирну.

Приказ рођења Исуса по Лукином јеванђељу (1-2):
У оне дане изађе наредба цара Аугуста да се проведе попис свега света. Бејаше то први попис извршен за време Квиринијевог управљања Сиријом. Сви су ишли на попис, сваки у свој град. Тако и Јосип, будући да је био из дома и лозе Давидове, узиђе из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју – у град Давидов, који се зове Ветлајем – да се подвргне попису заједно са својом заручницом Маријом која бијаше трудна. И док су били онде, навршило јој се време да роди. И породи сина свога, прворођенца, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту.

Бадњак

Име бадњака повезано је са речју „бдети“ (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући Исусово рођење. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје и модерних апарата, било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно постале и симболи новог живота и наде. Правиле су се посебне свеће, тзв. воштанице.
На сам Бадњак су се укућани рано устајали, а жене су направиле божићни ручак, поспремиле дом и наприле немрсну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Углавном се јела риба, често бакалар, пекао хлеб који би био на столу све до празника Света три краља, а његова величина је симболизовала обиље наредне године. Мушкарци су ранили стоку која је такође требала бити спокојна због божићних светковина, а такође су припремали дрва за огрев и набављали храну коју би домаћице потом приправљале. Након вечере одлазило би се на традиционалну литургију, тзв. поноћку, на којој би се дочекао Божић.

Бадњак и слама

Стари обичај је био унети на дан пре Божића три велика пања која симболизују Свету тројицу и поставити их поред огњишта. Из њихове ватре палиле су се свеће, а често би се у ватру у којој су ти пањеви горели додао део гозбе и пића, а њихова би ватра требала донети мир и добро укућанима. Бадњаком се називао и само један велики пањ или пак велика зелена грана коју се обично прислањало уза зид, било са спољне, било са унутрашње стране дома. Кад би отац породице уносио бадњак, честитао би укућанима који би му потом узвраћали.
У кућу је обично отац породице уносио сламу коју би се распрострло по поду, симболизујући Исусово рођење у птали на слами.
Слама би се поставила под столом певајући божићне песме. Често су жене извлачиле сламке, која би ухватила дужу, имала би већу и бољу преслицу. Од остатка сламе правили су се венци и снопови који су симболизовали плодност и добар урод или би се слама поставила на стол прекривена, најчешће белим, столњаком. На слами се седило и причало све до одласка на поноћку, а често се по ноћи на њој и спавало, симболизовајући самог Исуса.

Божићно дрвце

Премда је кићење божићног дрвца стар обичај, у неким крајевима он није био раширен све до средине 19. века, углавном утицајем немачке традиције и просторно-политичких додира. Без обзира на то што кићење дрвца није било раширено, домови су се пре свеједно на Бадњак китили цвећем и плодовима, а посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца. Испрва су се китила белогорична стабла, а после зимзелена, и то воћем, најчешће јабукама, али и шљивама, крушкама те разним посластицама и украсима направљеним од папира, најчешће ланци и разне нити. Чест су украс били позлаћени ораси и љешњаци којима се китило дрвце, а најчешће су се постављале свеће, симболи наде и божанства. После су се постављали и комадићи вате, воска или папира који су симболизовали снег на дрвцу и тако су га украшавали. Имућнији су имали посебне фигурице и украсе.
Испод дрвца редовно су се стављале јаслице, направљене најчешће од дрва. На почетку су биле само у црквама и код имућнијих људи, а често је постојало „надметање“ ко ће направити лепше јаслице. Јаслице су често носили пјевајући коледари.

Чесница

Чесница се сматра изузетно важним обредним колачом. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи „чест“, „део“, „срећа“, јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.

Божић

На Божић се често одлазило на три литургије, за почетак на поноћку на сам Бадњак на којој би се дочекао Божић, затим на ранојутарњу литургију зорницу, тзв. малу литургију где се обично причешћивало, а на полданицу или велу мису одлазило се по дану. На литургије су девојке често одлазиле у различитим свечаним хаљинама.
Жене су дан пре припремиле богати божићни јеловник, а ручак је био свечан и богат па је за столом окупљао целу породицу. Јело се воће, поврће, месо, разне печенице, хлеб, хладетину, пецива и бројна друга јела.
После ручка одлазило се честитати родбини и пријатељима, а потом осталим мештанима. Коледање или честитарење чинило се певајући традиционалне божићне песме, а честитаре би се често даривало.
Младићи су девојкама често као традиционални божићни поклон поклањали тзв. божићницу, украшену јабуку. Први посетилац који би посетио кућу на Божић, тзв. полазник или положеник, требао би бити здрав, крепак, весео што би дому донело срећу, а често су се унапред домови договарали о „случајом“ посетиоцу како се не би изазвала несрећа. Ако би пак на Божић падала киша, веровало се да ће уродити све што се окопа мотиком.

Након Божића

Наредни празници су такође имали своје обичаје. На Светог Ивана, наредног дана, благосливљало се вино, а слама се износила из дома и постављала на воћке да би боље родиле наредне године. На дан Невине дечице наредног дана се често вршило тзв. шибање, кад би се људи лагано ударали врховима шиба, обележавајући бол убене дечице. На мисама су се благосливљала деца. На Нову годину међусобно би се честитало, али би угођај био мање интиман за разлику од божићног.
Свршетак дванаестодневнице, дванаест божићних дана, празник је Света три краља или Богојављења. На тај дан се спомињемо три мудраца који су даривали Исуса, одлази се на мису, скидају се украси и завршава празнично раздобље. Благосиљају се куће за наредну годину, а благословљеном су се водом благосиљали и вртови те будуће летине. Често су божићне песме певали тзв. звездари одевени у три краља носећи звезду.

Референце:
Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
преко Мало о Божићу – Парохија Св. Димитрије Солунски

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s