Искушења…

Мислим да нам свима требају овакве приче у време поста, да дају нам снагу за борбу са искушењима… Лакше се борити кад видимо да и други доживљавају исто или слично…


Драги моји, реших да поделимо са вама једну причу. Причу која траје већ данима, и која се још увек није завршила, а вероватно и неће… Јер, рече Господ: ,,…метнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у зборнице и у тамнице; водиће вас пред цареве и краљеве имена мојега ради.“ (Еванђеље по Луки – 21. глава)

Константин: Тата, мени су данас другари у вртићу рекли да сам глуп!
– Зашто?
Константин: Зато што они тврде да не постоје анђели и они други.
– А, шта ти мислиш?
Константин: Ја знам да постоје! Али, они су ми се сви смејали и рекли су да сам врло глуп.
-Аха, браво… А, како сте почели разговор на ту тему?
– Константин: Па, ја сам се пре спавања прекрстио и пољубио крстић и онда ме је (име) питао шта то радим и ја сам му објаснио и онда је он почео да се смеје… И онда су и… и… (укупно њих 6-торо) почели да се смеју.
– И како си ти реаговао?
Константин: Па ништа, ја сам рекао да ја знам да постоје и анђели и они други. И ти си ми тако рекао, а онда су они рекли да си и ти глуп!
– Пиле, ти се не мораш са њима свађати око тога. Покушао си да им објасниш и то је довољно. Ако нису хтели да те послушају, остави их. Нека они мисле шта хоће, битно је да ти знаш праву истину.
Константин: Али ја њих не дирам, они сами почињу о томе да причају. (И тако данима) И мени је јако криво што ми не верују. Рекли су да не постоје ни рај ни пакао!
– Синко, ти се сећаш оних Богиних прича које читамо (Јеванђеље за децу), знаш тамо како су се сви смејали нашем Исусу, и мучили су га и на крају су га и убили зато што му исто нису веровали да је он Син Божији…
Константин: Хоће ли и мене убити?
– Хмммм, мислим да те неће убити, али то не значи да ти се неће смејати. Но, најбитније је да ми знамо праву истину, а твоји другари нису криви што њих њихове маме и тате нису научиле о томе. Ти редовно идеш у цркву, причешћујеш се и теби је све то познато, а и сам видиш колико људи и деце има у цркви…
Константин: И у манастиру!
– Да и у манастиру, видиш хвала Богу колико је људи и деце на време научило оно што смо и нас двојица. То што нас има мање од осталих људи на значи да смо ми глупи. Напротив…

Како год вам зазвучао овај текст, мислим да ћете схватити зашто га објављујем! Не да бих глорификовао ни себе ни своје дете, ми смо само просечни, једни од вас, у овој причи потпуно небитни. Потписујем текст само зато да би добио на тежини и истинитости.
Поразговарајте са вашом децом на време, ако има не посејете семе Истине на време, њихова срца ће примити у себе све и свашта и после тога ће и њима и вама бити знатно теже да било шта никне. Драги родитељи, не заборавите, ми ћемо дати на Страшном суду, пре свега одговор за своју децу, па тек онда за своје грехове!!!
Мир и радост од Христа Бога…

Стефан Рајчић
преко ИСКУСТВА НАШИХ ЧИТАЛАЦА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s