зашто понекад наше молитве бивају бесплодне

Стара легенда казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне.

Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.

„Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични и нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.
То су свете молитве – одговорио је Анђео – само се оне овде чују!
Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму….
Анђео га погледа тужног лица.
Желиш са знаш? Погледај…

Далеко доле, видео се велики храм. Чудесном снагом су се оворили његови зидови и старац је могао видети све што се дешава унутра. Храм ју увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није су могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и … ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

Аха, хор ћу сигурно чути… – помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније – царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварли уста, али песме није било.

Шта је ово – помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.

Зашто је тако? – питао је старац.
Спустимо се и ти ћеш видети и разумети – рекао је Анђео.

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да су усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… и одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

Ах, та проклета женетина! – размишљала је она – Опет у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! .. Само се лицка!

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: “ … Тешка досада! Лоше сам трговао .. изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по…“

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли. „Ах, како је добра Дуљаша! Код ње све вреди: и лепа и има посао … добар. Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?“

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само су изгледали као да се моле.
Разумеш ли сада? – питао је Анђео – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су заиста неми…

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: „Господе, Ти си благ и милостив… Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!“
У углу, на коленим, а прибијен уза зид, стајао је дечачић.
У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.
Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не донесе.

ЛЕГЕНДА О НЕМОЈ ЦРКВИ
Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј) (1876-1945)
преко Милица Јовановић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s