Био једном један водоноша, који је сваког дана на обрамици носио воду. Био је сиромашан и имао је две ведрице, од којих је једна била напукла и из ње је цурила вода, тако да је до села доносио само пола ведрице воде.
Трајало је то тако пуне две године.
Цела ведрица се подсмевала оној другој и правила важна, зато што је боље обављала посао од своје другарице.
Сирота ведрица се страшно стидела свог недостатка и осећала се мање вредном и скоро бескорисном.
Једном је скупила сву храброст и рекла водоноши кад је на извору захватао воду:
„Опрости, ја нисам достојна да ме носиш. Имам ману и моја вода стално капа, тако да се ти узалуд мучиш. Остави ме овде, а ти нађи неку другу ведрицу.“
Водоноша се нежно осмехну и рече:
„Драга ведрице, да ли си приметила да цвеће буја и расте само на твојој страни. То је тако зато што сам ја одувек знао за твој недостатак и увек сам те носио на десној страни обрамице. Сваки дан си ти, и не знајући, заливала цвеће поред стазе. Дуго ја уживам у овом дивном цвећу са којег пчеле купе мед, лептири пију воду и људи му се радују. Да ниси таква каква јеси, ова лепоте не би украшавала свет.“
Сви ми имамо по неки недостатак. Најважније је да свакога уважавамо и ценимо. Треба да гледамо добро у људима, јер нико не може да буде срећан док не научи искрено да воли себе и друге и нађе своје место у свету, баш такав какав јесте.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2012.
преко Приче с колена на колено 2
духовна оаза 