У време побожних царева био је један манастир на пустом месту. Манастирски храм био је посвећен Пресветој Богородици. Монаси који су тамо живели непрестано су славили Бога. Хришћани су знали за њихов богоугодан живот, па су ишли тамо да се поклоне и носили су им помоћ. Не само обичан народ, него су им и сами цареви слали дарове.
После извесног времена, варвари су напали хришћане и освојили она места одакле је долазила помоћ манастиру, па цареви више нису могли да шаљу помоћ. Када су монаси потрошили све што су имали и од чега су живели, и кад више ниоткуда нису могли да очекују помоћ, намислили су на крају да напусте манастир.
Тако се једног дана сабраше да служе Божанствену Литургију, да би се причестили, па, кад се опросте један од другога, да се разићу и да свако оде на своју страну, куд га очи воде и ноге носе. Мећутим, за време службе у цркви, док су појали: “ Достојно је ваистаину блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну и Мајку Бога нашега“, споља се чула бука и када је кључар изашао, видео је велико чудо амбари су били пуни жита, бачве пуне вина и било је свега што им је требало. Када су то видела братија, прославише Бога и Пресвету Богородицу и решише да не напуштају манастир, јер их Света Богородица неће оставити. Није само то чудо у манастиру направила Пресвета Богородица, него је чинила и многа друга чуда, која твори и данас, да не погине нико ко се узда у Бога и Њу, Којој доликује свака слава. Амин.
духовна оаза 