Почео је Велики Божићни пост. У том духу објављујемо занимљив текст из живота монаха Калиста, како је постао монах и аскета кроз пост и молитву. Његово сведочанство је драгоцено јер га је у пост и монаштво увео лично и директно велики српски светитељ свети владика Николај Велимировић Жички.
Ојачајте вољу, очистите тело, ум и дух кроз пост. Пост треба Србији. Држите се традиционалних препорука Свете Цркве и ваших духовника око праксе поста, никако не покушавајте било шта слично из овог текста да урадите на своју руку. За овакав подвиг морате бити спремни у сваком погледу, и имати искусног духовника да вас води, иначе ћете само нанети штету себи.
„Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!“
„Ту сам владико (Свети владика Николај Велимировић Жички). Преживео сам рат, глад, лудаке сам чувао, жутог ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити“, рекао сам.
„Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети када се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац. Своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!“
„Овде сам владико. Наређуј!“
Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, што ћу се доказати пред самим владиком Николајем Велимировићем.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање, није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно.
„Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве, чак би могао да нам нашкоди“, рекао ми је.
Хлеби и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ. Радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао. Николај је остао сам на молитви. Ујутру, када сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено. Осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице. Биле су непријатне и за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела су ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце ми се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух. Као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане. На језику се јавила, у великој количини, слуз слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај. Вратило ми се руменило у образе, скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам. Дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнем од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Када сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молим сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
„Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?! Пун си прљавштине у телу и крви, са тим ти желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божје, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!“
До једанаестог дана није ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али када сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.
Закукао сам из свег гласа, тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам му да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напунио је водом и донео у собу. Владика ме упитао:
„Јеси ли довољно пио?“
„Јесам, преосвећени.“
„Добро, ако си. А сад ћу те синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати. Не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш? Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!“.
„Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад је сам у соби!“
„Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор. „
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси. Мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:
„Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица.“
А он није ни погледао флашу. Ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи. Молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана смо чули моторе и кроз прозор смо видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:
„Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих наставили бисмо овако до тридесет пуних дана.“
Изашао сам из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми „нашу храну“.
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то „наша храна“, а очигледно је имао слична искуства. Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за сваки посао и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никада нису постојале, ране нисам ни осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико толико издржао све те дане и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често.
преко Слово Љубави
духовна оаза 