ОРАО

Један је човек нашао орловско јаје и ставио га под кокош. Орлић се излегао кад и пилићи и одрастао је са њима.

Орао је читавог живота радио исто што и кокошке у дворишту, мислећи да је једна од њих. Кљуцао је наоколо у потрази за бубама и глистама, кокодакао и лепршао крилима, уздижући се тек који педаљ од тла.

Прошле су године и орао је остарио.

Једног дана угледао је у висини, на ведром небу, чудесну птицу моћних раширених крила.

Стари је орао запањено гледао увис. „Шта је то?“ питао је. „То је орао, краљ птица“, рекла му је једна кокошка. „Он припада небу, док ми кокоши, припадамо земљи.“

И тако је он умро међу кокошима, не знајући ко је.

Деси се понекад, да Бог створи орла, а он живи и умре као кокошка.

Преузето из: „Светосавског звонца“ бр. 7/2006.
преко Приче с колена на колено 2

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s