ЖРТВОВАО ЖИВОТ ДА БИ ОСТАО ЧОВЕК – Znakovi pored puta

Некако ми ова прича о војнику Јозефу Шулцу иде после предавања професора Др Милоша Весин, јер представља прави пример „милостивог Самарјанина“ који људе види Боголикима, како би и требало:

„Немачки војник Јозеф Шулц је 20. јула 1941. године у Смедеревској Паланци одбио да стреља шумадијске родољубе и отишао у смрт заједно са њима.

* * *

Прва масовна егзекуција у окупираној Србији 1941. године догодила се 20. јула на брду Градиште изнад села Вишевца.
Немци су разбили Паланачку партизанску чету и шеснаест заробљених бораца довели у Паланку. Заробљеници су били у касарни некадашњег Петог коњичког пука краљице Марије Карађорђевић. Онда су изведени да буду стрељани крај једног пласта сена. Међу немачким војницима који су у стрељачком строју чекали наредбу да обаве егзекуцију, био је и војник Јозеф Шулц. Био је припадник 714. немачке дивизије која је тих дана оперисала на подручју доње Јасенице. Непосредно пред наређење, војник Шулц је иступио из стрељачког строја, и рекао: „Нећу да пуцам“.
Његов претпостављени одмах га је осудио на смрт. Његови саборци и сународници су га стрељали заједно са 16 партизана.
Дуго се није знало ништа о добром војнику Шулцу. Истину је открио Часлав Влајић, један од акцијаша који су 1947. године преносили посмртне остатке жртава на Кисељаку. У заједничкој гробници било је шеснаест скелета српских младића, али и један, седамнаести, за који се није знало чији је. По металним ознакама и шунуглама (ципелама) које су пронађене знали су да је Немац.
Очевици стрељања су сведочили да је Немац Јозеф Шулц протестовао код свог официра, који му се љутито уносио у лице. Војник је, затим, скинуо шлем, значку и пушку, прича Влајић и кренуо ка пласту сена, где је стрељан, што говори о његовом свесном жртвовању. Постоје и фотографије на којима се види како Шулц разоружан прилази заробљеницима да га стрељају заједно са њима. Једну од тих фотографија и објављујемо.
Влајић је више од двадесет година покушавао да сазна ко је убијени немачки војник. И сазнао је, када га је у Паланци потражио Јозефов брат, Валтер Шулц. Немачка команда је њиховој мајци јавила о храброј погибији сина код Тополе, али је брат истину чуо од Остмана фон дер Леја, члана Бундестага и због тога се запутио на право место ове ратне драме.
Валтер Шулц је препознао свог брата на фотографијама са стрељања. На тим фотографијама је овековечен тренутак када је Јозеф Шулц остао без ознаке Рајха и када у пратњи два ратна друга иде ка пласту сена, као и када официр са још два војника прилази да се увери да ли су сви мртви. Валтер Шулц је рекао да је његов брат био члан неке тајне антихитлеровске организације, да је стално пркосио старешинама и да је само тако могао да заврши свој живот.
Срби из овог краја памте војника Шулца. Остао је упамћен као часни војник који није желео да учествује у злочину. И који је ту цену платио најскупље – својим животом. О њему су новине писале, а данас постоје и два споменика. Један у Смедеревској Паланци, на којем је уклесано његово име заједно са српским борцима, и други који му је подигла Мина Ковачевић, песникиња из засеока Локве код Горњег Милановца. Поставила је и шеснаест белих каменова који симболизују стрељане борце.

преко ŽRTVOVAO ŽIVOT DA BI OSTAO ČOVEK – Znakovi pored puta

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s