О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ И О МИТАРСТВИМА

Ми нисмо беспочетни. Ми смо створени, али од момента кад смо створени, ми смо бесмртни. Имамо почетак, али немамо крај. Тако нас је Господ створио, нашу душу бесмртну. Она има моменат када је створена, али је од тог момента бесмртна. Не може више нестати, постоји у Вечности. Душа ни једног момента не престаје да постоји, и увек је свега свесна. Ни у моменту смрти тела она не престаје да буде свесна. Она све види.
Само материјално тело одумире, изгуби силу живота, а душа је сво време задржава. Она никад не умире.

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ И О МИТАРСТВИМА

Душа кроз уста излази напоље , у виду голуба. Зато су покојнику широм отворена уста. Онда је прихватају анђели, и узносе на Небо. Успут пролази митарства- уколико је била у неком средњем стању, па је потребно да се измери то стање. Оне душе које су у великој светости, оне само прођу митарства, не задржавајући се ни на једном. А оне душе које су умрле у непокајаним гресима, оне су одмах ригнуте у пакао, без да пролазе кроз ове царине. На митарствима демони излажу наша зла дела, а анђели нас оправдавају, износећи наша добра дела.
Бог је то допустио јер је тиме дата последња шанса, да после демони не оптужују Бога да је неправедан, а и ми сами да се присетимо шта смо све радили.
На тим митарствима помажу молитве верних са Земље, који се моле за нас.
Душа прво три дана обитава око покојника, на местима која је волела на Земљи, и онда излази први пут пред Господа, да Му се поклони. Након тога је анђели воде 6 дана по Рају, да види Рајска насеља, и онда је анђели по други пут изводе да се поклони пред Господом у 9. дан. Тада дајемо парастосе, да би помогли тој души, да би умолили Бога да јој опрости грехе, ради наше љубави, и ради добрих дела која је нама чинила. Након тога анђели је воде до 40. дана по Паклу, да види тамо различита места, и онда је изводе трећи пут пред Господа да се поклони у 40.дан. Тада јој Господ одређује привремено место на Небу, где ће душа обитавати до Другог Доласка Христовог и до Страшног Суда, када ће бити одређено стално место на Небу, у коме ће бити на сву Вечност након општег Васкрсења.
У току овог времена, од смрти човека, па до Другог Доласка Христовог, и ми са Земље можемо да утичемо на стање те душе својим молитвама. Можемо да јој измолимо опроштај грехова и олакшање мука, јер кад Господ види да је живот те особе имао добре последице, односно да се многи људи моле за њу од срца, јер је она била добра и добро чинила, онда јој и Господ више опрости. Обрнуто, уколико живот те особе доноси штетне последице, на пример, лоше је васпитала дете, па оно чини многа зла, онда се тој души додаје мука, јер је то последица њеног немара, или лошег вођења бриге о ономе који јој је од Бога дат да брине о њему. Због свега овога ми палимо свеће за покој ближњих, читамо Псалтир за душу упокојеног, читамо Акатисте и Каноне за упокојене, делимо милостињу за нечији покој, молимо се у себи да Господ опрости грехе те особе, и да је насели у Рај.
Наши упокојени виде све то са Неба и примају. Ако ми од срца све то чинимо, и са вером, они примају то радосно, и заиста се осећају утешени, а уколико ми то радимо ради реда, а не са истинском побожношћу и љубављу, онда они приме то, али им је то све некако као мртво, и не радује их, јер није саучествовала и наша душа и наша љубав. На Небу се све то осећа.
Када чинимо, треба све од срца да чинимо.
Приликом Суда Божијег присутна је и Милост Божија и Љубав Божија. Бог је створио и анђеле, и брине о свима. Сетите се како је демон говорио Господу у вези Праведног Јова. Љубав и Правда и Милост су повезани. Да Господ пушта у Рај све редом, да нема везе како је неко живео и да ли се кајао, тиме би се нарушила Правда Божија. Испало би као да је Бог пристрасан, да неко може да ради шта год хоће и да буде спасен, а други испада глуп што се труди и чува душу, и стражи, и трпи и страда. Спасавамо се Милошћу Божијом, али постоји и Правда Божија. Ми ћемо бити помиловани, сви који смо се кајали, и трудили, и исповедали, али нећемо бити на једнаком месту, нити у једнаком стању. Не би било праведно да буде на истом степену блискости неко ко је цео живот живео Светитељски, као и неко ко је чинио злочине, па се пред крај покајао. Овде наравно изузимам изузетке, неке Свете, који су имали толико велико покајање да су ушли одмах у Рај, као, на пример, Света Таиса, након 3 сата покајања, или Разбојник на крсту.
Господ хоће сваког да помилује, али нисмо се сви определили да свом душом живимо за Бога. И то што нећемо сви бити у истом стању на Небу, ни то није до Бога, него до нас, до наше одлуке на Земљи, коме смо се приволели Царству. Не- да Бог неће да ми сви будемо близу Њега, него тама из нас не допушта, ако смо предали своју душу другој страни, она спречава да човек истински упије Бога.
На пример, кад је човек у тузи, очајању, он не може да прими Светлост. Неко може да га обасипа радошћу и љубављу, а он не може да прими док год је поробљен тим мраком. Тек када одбаци то, тек тада може да прими Светлост.
Бог је и Слобода савршена, и нама даје слободу. Ако неко неће да буде са Господом у Светлости, Господ неће на силу да га тера на то, јер је такво насиље супротно Божијој Љубави, Која даје апсолутну слободу, оставља да сами бирамо. Права љубав је само она која је добровољна.
То је нормално да неко има већу заједницу, а неко мању, јер то зависи од нас. Јер нам је Бог дао слободну вољу. Господ неће никога силом у Рај.
Колико смо отворени за Њега, толико ћемо и заједнице са Њим имати, и колико смо испражњени од греха, од мрака, од зла, толико ћемо простора имати да примимо Бога. Колико велико покајање имамо толико се отварамо да примимо Божију благодат.
Духовно знање, благодатно, истинитије је и дубље него рационално, разумско. Знање које је дошло у стању испуњености Духом Светим, веће је и тачније него знање које добијамо нашим размишљањем. Стога је и знање које нам оставише Свети Оци тачније и дубље, односно једино тачно, у односу на сазнања која разумски излажу савремени теолози, ако нису у стању молитвеном и подвижничком, очишћеном и испуњеном благодаћу, јер само у таквом стању могу сазнати и спознати Вечну Истину. Јер, овде се не ради о овоземаљским стварима, него о Вечној, Непролазној, Божијој Истини, и о једном једином могућем спасењу. То је сувише озбиљна ствар да би неко могао да каже- па, то би могло овако, или…,не, ја мислим да је овако… То се зна како је, јер ова наука није од човека, него од БОГА. Сваки релативизам овде- релативизује само онога који непотпуно и нетачно таквим приступом сагледава ствари, а не саму ствар. И тиме није на штети ни Бог, ни Вечна Истина, већ сами тај затворени у своје умовање, ограничени човек.
У питањима вере човек прво треба да слуша Духа Светога и Богоносне Оце, Који су Њиме били испуњени, јер Дух Свети зна Истину, а Њиме и Свети Оци благодатно умују и Богословствују.
Ми знамо Истину само онолико колико смо очистили и облагодатили наш орган сазнања.
Неко има већу благодат, а неко мању. Неко је отворенији према Богу, веће вере, већег страдања Христа ради, са већом ревношћу да сав себе преда Богу, онда је он и у ближој заједници, у смислу да је себе отворио да прими већу благодат.
Бог нас све воли, и свима хоће спасење, али ми нисмо једнако отворени за Њега. Он Себе даје човеку колико човек може да прими, по мери човековог очишћења и вапаја. Бог би могао свакоме да да пуноћу благодати, али не може свако да прими. Па и сам, један исти човек, није увек у истом стању, па некад прими више, а некад мање.
„Уснути у Господу” не значи спавати, већ је термин употребљен да би показао да душа не умире, да живот не престаје ни једног трена, да просто, тело материјално губи живот, али је душа вечно жива, и ниједног трена не губи силу живота, чак ни приликом растављања душе од тела. НЕМА СПАВАЊА НА НЕБУ.
Душа се на Небу стално моли и славослови Бога.
Спавање је Господ дао човеку на Земљи да би одморио трулежно тело, подложно умору, а на Небу то није потребно, јер је тамо присутна сила Вечности, и нема умора. А нема ни ноћи, вечни је Дан.
Али, ако је човек у Паклу, онда се мучи, и то такође, није никакво спавање.
Не само да Свети чују наше мисли, него и сви покојни, чак и они који су у Паклу.
Душа је створена, али као бесмртна, јер јој је удахнут дух Живота. Ту не треба бркати (као што сад чине многи млади теолози) начин постанка са начином постојања, односно не треба то разумски изједначавати, и стварати чисто разумске закључке , који са Истином немају везе, нити са благодатним сведочењем Цркве, и богатим искуством Светог Православног Предања. Дакле, душа је у једном моменту створена, односно није пре тога постојала, није као Бог- без почетка, али је од тога момента у сву Вечност бесмртна, јер ју је Бог таквом створио. Душа никад не умире.
Човек после смрти физичког тела живи или у Рају или у Паклу до Другог Доласка Христовог и Општег Васкрсења, у телу духовном. Оно има своју форму, и човек је та и та личност и на Небу и на Земљи. Са Другим Доласком Христовим, Општим Васкрсењем и Страшним Судом, биће стављена душа на своје коначно место, обучена у васкрсло тело, и тако ће живети у Вечности.
Изузетци су Мајка Божија, Свети Јован Богослов, Праведни Енох и Свети Илија, који су са телом узнети на Небо. Енох и Илија ће поново доћи у време антихриста, и тад ће бити убијени. А постоји сведочење да ће и Свети Јован Богослов пред крај доћи на Земљу да проповеда покајање. Њему је Господ обећао да неће видети смрти док Он, Господ, не дође у слави.
Истини о постојању митарстава се противе једино демони, јер је то њихов највећи пораз. Они ту наводе доказе против људи, а АНЂЕЛИ ОПРАВДАВАЈУ ЉУДЕ И ПОБИЈАЈУ ЊИХОВЕ НАВОДЕ, И ОСУЈЕЋУЈУ ЊИХОВ ТРУД да погубе душе. Управо су митарства највећи пораз демона и сведочанство о Божијој Љубави и Милосрђу, јер ту помаже свака суза, свако кајање које смо на Земљи имали, свака добра мисао коју смо у телу помислили. Бог нас до краја оправдава.
Ово говорење о митарствима није учење у смислу неке теорије људске или идеје, то је догађај, факт који се дешава сваком ко умре, осим оних крајњих случајева које смо навели, који одмах иду у Рај или у Пакао. Као што је факт да сте се родили.
Детету, беби, кад дође на овај свет, први момент је као шок, иначе зашто би плакало. Него, у стомаку му је било мирно, тихо, спокојно, осећао је сигурност, откуцаје срца мајке. Тако и ми на овом свету, радосни смо, осећамо покров, а кад треба сад прећи у РЕАЛНОСТ ДУХОВНОГ СВЕТА, то је сад застрашујуће, јер је непознато, и још што поред сила добра, постоје и силе зла, које су нам на овом свету махом биле скривене да их не видимо лицем к лицу, а тамо их видимо, и при сусрету са њима, ако смо побожни, живели Црквено, кајали се, молили Богу, осећамо да имамо покров Божији и наду, и осећају они који исходе да их анђели штите, помажу и оправдавају.
То није правничка царина, већ се ту показује велика Љубав и Милост Божија. Пролазак кроз митарства, то је као пролазак поред пороте, која нас тужи, а постоји и друга која нас брани, да би дошли до Главног Судије, Који је Љубав.

Монахиња Стефанида
преко О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ И О МИТАРСТВИМА

5 мишљења на „О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ И О МИТАРСТВИМА

  1. А шта је покајање?Како да зна неко да ли се покајао?Како треба да се осјећа?Да ли увијек мора да плаче?Који су то гријеси због којих се одмах иде у пакао?Свјестан сам да постоји само једна, Божја истина, али зар наш разум није тај који може да нам помогне да је спознамо?Па чак и ако дођемо у опасност да релативизујемо и будемо у заблуди.Шта ако нисмо способни да се молимо од срца јер нам је ум заокупљен неким овоземаљским проблемима?Да ли ће нам се рачунати и таква молитва коју изговарамо, иако нисмо потпуно усредсређени на њу?

    • Негде сам прочитала, неки свети отац је рекао, али не знам који, да се сваки труд у молитви рачуна, јер Господ гледа наше срце и он зна колико је тај наш труд искрен… Мислим да је много важније радити све што радиш искрено, чиста срца, дајући све од себе да урадиш онако како мислиш да би Господ то урадио да је на твом месту (зар то и није смисао хришћанског живота – поставити Христа у центар свог живота, и све своје поступке одмеравати Његовом мером)…

      • Само да кажем и истакнем да вјерујем и прихватам све ово што је написано. И охрабрује то да се сваки труд рачуна. Да ли то значи да се молитва може тренирати, па да у почетку не буде толико искрена, а да временом она то постаје?

        • Ако је веровати светим оцима, а Господ нам их је и послао као светила у тами земаљског живота, човек хришћанин се може тренирати у свему: и у посту, и у молитви, и у чињењу добрих дела… И у Светом Писму је написано „будите савршени као Отац ваш“, а да би се достигло савршенство треба много труда… А Господ нам даје снагу…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s