Разлика између црквеног брака и нецрквеног?

Објасните ми каква је разлика између брачног живота благословеног светом Тајном у Цркви и онога који са Црквом нема никакве везе. Зашто је ова Тајна код нас запостављена“?
Ово питање је индентично питању: Каква је разлика између крштеног и некрштеног човека; између хришћанина и незнабошца; између верника и атеисте, и тд. Таквих питања би се могло постављати у недоглед. А одговор на све њих може бити само један, и то кратак.
Разлика је као између живорођеног и мртворођеног детета. Живорођено дете има могућности и услова да расте и да се развија у потпуног и зрелог човека, а мртворођено – то не може. Исто тако, брачни живот у Црквом благословеном браку омогућава супружницима да, живећи свој брачни живот по учењу и упутствима своје вере и Цркве, узрастају духовно и морално у праве хришћане, „док не достигну у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), а они који живе у „браку“ који „са Црквом нема никакве везе“, то не могу да постигну, јер ти и такви „супружници“ или нису духовно ни рођени, или, ако то већ јесу, будући да не користе благодатна средства за нормалан духовни живот и развој, закржљавају и духовно умиру. Њихов „брак“ постоји и опстаје само на телесној вези, без контакта са извором благодати – Духом Светим, који је могућ једино у Цркви и кроз Цркву.

Да би нам све ово било мало јасније, погледајмо (укратко) учење Цркве о браку по Светом Писму, светим Канонима и светим Оцима Цркве Православне. Брак је заједница мужа и жене. Заједница у којој се огледа да је Бог створивши човека, створио га као човека и жену, створио га по обличју своме и по подобију (Пост. 1,27), да би човек, као муж и жена, имао у себи саборност љубави. Због тога ће „човек оставити оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело“ (Пост. 2, 24). Заједница живота мужа и жене само је онда брачна заједница када је Богом благословена, и тада она јесте света и саборна заједница, коју може само смрт да прекине (и оно што се смрти уподобљава, тј. прељуба, неверство). Овако посматран, брак се може уподобити са Црквом, као што о томе сведочи апостол Павле (Еф. 5,32). И сам Господ Исус Христос, својим присуством на свадби у Кани Галилејској, благословио је брак, те је тиме и тај вид човекова живота привео к себи и Телу своме – Цркви.
Брак има два аспекта. Један је видиви, и састоји се у стварном, конкретном, животу мужа и жене у заједници. Овај аспект има своје моралне, материјалне, правне и друге норме. Стога, поред Цркве брак потпада и под јурисдикцију државе. Други аспект се састоји у невидивом, у благослову Божјем. Отуда, није свака заједница мужа и жене, макар била призната и од државе, брачна заједница. Тек дар благослова Речи Божје чини да „видиво природно“ постане истински природно, тј. облагодаћено и чисто у Цркви. Само благослов Божји може воду телесног сједињења да претвори у вино духовне повезаности (Види: Јн. 2,1 -11). Државни брак, када је без благослова Божјег, није благословен, није свет и заснован је само на телесној жељи, људским учењима и моралу. Света Тајна брака узноси везу мужа и жене изнад телесног, изнад блуда, који је учењем светих Отаца осуђен као противприродан чин.
Бог, Света Тројица, јесте Бог заједнице, Он хоће да присуствује благословом у свим доменима људског живота, па и у браку. Тиме се показује да је брак део Цркве, јер је једино она у овом свету ризница благослова Божјег. Ко се, дакле, здружује брачно, а избегава благослов Цркве, тај држи свој „брак“ у тајности од Цркве и живи несаборно. Такву заједницу мужа и жене Црква не назива браком, него конкубинатом. Конкубинат је управо заједница живота два православна лица (мужа и жене), која ужива државну заштиту, али којој недостаје црквено венчање, недостаје духовна садржина. Данас, нажалост, постоји не мали број људи који су по свему осталом у Цркви (крштавају се, славе славу, похађају храм и тд), само што живе у конкубинату (такозваном грађанском браку).
Заједница живота човека и жене (грађански брак) по спољашности изгледа као и црквени брак. То је послужило као повод Оцима Цркве да у Канонима понекад назову браком и оно што у суштини није законити – Богом благословени брак, и венчањем оно што није венчање. Ово је створило недоумицу у погледу појединих односа, да ли су они брак, или блуд. Највеће недоумице изазвале су управо заједнице живота човека и жене (грађански брак). Да би разрешио ово питање свети Василије Велики својим 26-им каноном именује правим именима (црквени) брак и блуд (грађански брак), не обраћајући пажњу на оно што се показује споља, него судећи управо по духовној суштини. „Блуд није брак, пак ни почетак брака; зато, ако је могуће, нека се разлуче они који су се кроз блуд саставили, и то би било најбоље. Али ако они на сваки начин хоће да заједно живе, нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле, да се што горега не догоди“(26. канон Вас. Вел).
„Блуд није брак“. Грађански брак није црквени брак, зато му је духовна суштина да је он блуд, тј. безаконита, безблагодатна заједница живота човека и жене. То што грађански брак споља изгледа као црквени не сме да омете наше старање за истином. Грађански брак, будући блудом, не само да није брак него није ни почетак брака, те, по св. Василију, такву везу треба разлучити. Али не по сваку цену. Упорност човека и жене да живе заједно може довести до тога да Црква, у страху „од чега горега“, одобри и благослови тајном брака ту заједницу, независно колико је дуго она трајала.
Речи пак: „нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле“, означавају допуштење брака од стране Цркве за таква лица која се већ налазе у грађанском браку. Дотични морају ступити у брак (тј. венчати се у цркви). Погрешно је тумачити да речи: „Нека се већ не дијеле“, значи оставити их да живе и даље у блуду, тј. без црквеног брака, а да опет уживају пуну литургијску заједницу, односно, Свето Причешће. Јер за оне који живе у блуду (грађанском браку), у прелазној заједници, 22. канон Вас. Вел. каже:“… не треба их дотле примати док се исте (сметње) не дигну од њих“. Црква не прима у литургијску заједницу (Тела и Крви Господње) никога док је у блудном живљењу, осуђеном Црквом.
И најзад, последње питање у „питању“: „Зашто је ова Тајна код нас запостављена“? Најкраћи одговор: Због маловерја нашег. И још? Због неактивности многих свештеника. И још? Због саображавања духу овога века, а не Духу Божјем. Покушавамо да разумемо људе који из бојазни од терора безбожног режима у задњих педесет година нису склапали црквени брак, а сад може бити да сматрају (наравно погрешно) да су, будући одмаклих година, закаснили за то, или да им то не приличи. Међутим, Црква не може да остави по страни такво стање, нити да га сматра црквеним, јер грађански (државни) брак православних лица (човека и жене) није црквени брак.
Стога постоји само један закључак: Ко се год од православних хришћана налази у стању безблагодатног и неблагословеног (грађанског) брака да одбаци сваку заблуду, сујету и лажни стид („где у овим годинама, срамота ме од деце“, и тд), па да приступи Цркви и затражи да његов досадашњи „брачни“ живот добије Божји и црквени благослов. Никад није касно док смо у овоме телу и у овоме свету. Не закаснимо.
Мир ти и благослов од Господа.

Из књиге Практична веронаука
преко Разлика између црквеног брака и нецрквеног?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s