„ПОВИЈЕСНО СЛОВО О КНЕЗУ ЛАЗАРУ“ – непознати Раваничанин (1392-1398.г.)

Овај свети и увијек помињани кнез Лазар отачаством и рођењем и васпитањем од српског колена бјеше, рода славна и свијетла и одлична, и од благочастивих родитеља. И после свога рођења расташе и кријепљаше се Духом Светим и напредоваше све више. А када је тако одрастао, дадоше га у службу цару Стефану (Душану), и због кротости, благе нарави и врлина његових и храбрости би од цара одликован и постављен за првога у палати његовој.
Тако и по заповјести самодржца узе себи за садружницу сродницу цареву, кћер једног велможе (Милицу, кћи Враткову, праунуку Вукана, најстаријег Немањиног сина). И она од рода свјетла и славна и одлична, коријена царског, од племена Симеона Немање, првог господара Србаља. И би отац синовима и кћерима (Мари, Драгани, Јелени, Теодори, Оливери, Вуку и Стефану, потоњем деспоту).

И пошто је прошло не мало времена, цар Стефан (Душан) пресели се из овог трошног живота у непролазне вијекове, а насљедник царев поста син царев, цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. А мало времена послије тога, остави и он живот, у многој жалости и напасти од својих (великаша који се одметаху…). Тада промислом и вољом Божијом због кротости, правичности, врлина и благог обичаја, узвиси се овај помињани муж, кнез Лазар, на српски пријесто (1377.г.). Прво би благословен од архиепископових руку и свега свештенства и сабора српског. И тако постаде самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у врлини, кротости и правичности, јер бијаше врло кротак и тих, и милостив и правичан судија, и не бијеше као онај који влада, но као отац који своја чеда надгледа и подучава.

Архијерејима, свештеницима и иноцима указиваше почасти, старце по апостолу поштоваше, велможама у сусрет излажаше, младе упућиваше и љубав им указиваше. Увријеђене заступаше, имађаше и око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге одијеваше, стране задовољаваше, ослабљенима даваше покоја, а удаљеним манастирима слао је што им је потребно. Свима је свакад био на помоћи да би стекао себи Духа Светога, Кога је у срцу свом желио од младости.

(И сазаде тврде градове, сазаде и звани Крушевац, пријестоницу своју, у којој подиже најкраснију цркву великоме првомученику, архиђакону Стефану, ради молитве за спомињаног сина свога Стефана, данас звану Лазарица). Градове и цркве подизаше и обнављаше, а друге из основа дизаше у славу и хвалу и част Господу Богу и Спасу нашему Исусу Христу, и на утврђивање и крепост отачаства свога и хришћанскога рода.

(И припрату Хиландару Кнез подиже на Светој Гори, 1375-1380.г. и надаље помагаше га штедро… И за љубав посљедицама блискоисточног и светогорског исихазма, подиже цркву Ваведења Богородице у Жрелу браничевском, тј. Манастир Горњак 1378-е или 1380.г. на ријеци Млави, у стијенама планине Јежевица на дар Григорију Синаиту Млађем, ученику Ромила Синаита Рованичког, који у Горњаку умрије, већ можда 1380.г.).

А подиже из основа и храм у славу Христа Бога нашег, Који се у слави вазнео, на мјесту званом Раваница, по висини и љепоти предиван, утврђен са четири стуба (1376-1381). И озари га живописом, цртањем и изображењем оваплоћења Сина Божјег и Пречисте Матере Његове, и светаца Његових и небројених чуда и мука којима се изложио нас ради и да би нас узнио на прво достојанство, и украси га златом и разним шарама, и обогати га разним сребрним и позлаћеним сасудима и дарова му путире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, здјеле, чаше служителне, дверца од сребра позлаћена, иконе велике и мале, оковане и позлаћене и украшене бисером и драгим камењем, разне завјесе од скупоцјене тканине од злата и пурпура изаткане. И просто рећи, уљепша га и украси сваким добродјетељним начином. И до сада стоји као неки неувенули цвијет, и може га видјети и гледати свако ко дође. Огради га светим зидовима и са седам кула га утврди, сазида довољно високу и пространу трпезарију и назва је обједницом (ручаоницом), и сагради келије и прилијепи их зиду као птичја гнијезда за одмор монасима и свима онима који желе да се спасу. И приложи села и дохотка врло много и довољно, насади винограде и разна воћа. Сакупи затим у њему мноштво монаха и начини лавру и установи општежитије, на дивљење многима који би ту дошли од далеких страна. Постави им игумана, неког мужа по имену Арсенија, мужа пуна врлине и разума.

И пошто му не бијеше довољно добрих дијела, јер имађаше у себи Духа Светога Који га учаше да иде ка вишем, подиже и други храм (Сисојевац) који је лежао у подгорју, на источној страни од тог мјеста, близу велике лавре, и основа болницу за одмор болесних калуђера, и онемоћалих и страних. Радоваше се свему овом Христов раб, Кнез Лазар, и одаваше славу и хвалу Богу за све добродјетељи које су од Њега биле дароване, о провођаше тако живот свој у простоти срца и украшен милосрђем и кротошћу.

Пошто је прошло не мало времена постиже и нас због наших гријехова, стријела пуштена од Бога, Исмаилићани, и да се не би хвалила свака плот пред Богом, подиже се Амурат, цар персијски, са мноштвом Агарена, да их није могуће избројити, да смо ми према њима били као ријека према мору, и када навалише и супроставише се нашој земљи, није се имало куда уклонити, јер иђаше звер ричући као лав, тражећи да прогута стадо христово, и да наше отачаство уништи. Но превари се пребедни јер се замало истреби са хуком успомена његова. И како видје овај дивни муж Лазар да се спрема рат, потруди се за Бога и за отачаство своје. Примивши за себе онај мученички глас и огласивши га војницима и валстели свој, утврђиваше их и јачаше говорећи: “Пођимо браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавајући се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тијела непоштедно на сијечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истријебити до краја род и земљу нашу”. И тако их укријепи и утврди молитвама.

И када је дошло до боја и настала битка била је толика звека и јека, да се тресло и мјесто гдје се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би мртвих без броја, и би ту и Амир, цар персијски убијен. А затим и овај дивни муж, кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, и би приведен са многом властелом својом, као овце на клање. Тада би одсјечена часна глава његова са мноштвом његове властеле, мјесеца јуна, петнаестог дана. Следовао је примјеру Христа, проливши крв своју Њега ради, и би нови мученик Лазар у дане ове последње, и приведе сабор велики мученика Христу Богу своме у вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе Божије у обетовану земљу. Пошто би сахрањен близу тога мјеста у митрополији. (Тачније по дозволи турскога султана Бајазита, одмах послије погибије 1389, у цркви Светога Спаса, гдје је часно тијело пребивало два лета и мјесеци осам, да би га потом патријарх Данило III пренио у Раваницу. Саму цркву Светога Спаса Турци касније порушише и на њеном мјесту подигоше џамију.)

А послије мало времена (1390-1391) син Лазарев, Стефан поста носилац скиптра српскога. И располажући великом ревношћу, са матером својом, (већ монахињом) Евгенијом, (негдашњом удовом Милицом) прими благослов од архијереја. А затим скупивши много народа, епископи, клирици, и игуман свете обитељи са мноштво монаха – откопаше часно Лазарево тијело и, о чудеса, нађоше га нетакнуто као мирисни шипак, и узеше га са свијећама и кандилима, и пренесоше и положише у часни његов манастир Раваницу, тако и да и до данас лежи у гробу, вршећи исцјељења и дајући здравље онима који му са вјером прилазе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s