Духовитост духовних

Део сабраних поука и згода пустињских отаца из књиге „Духовитост духовних“ монаха Доротеја

Аутор књиге каже:
Пустињска мудрост је заиста разиграна, ведра и духовита. За разлику од апстрактних појмова мудрословаца овога света који нас присиљавају да напрежемо свој ум до изнемоглости, пустињски оци у две, три речи рекли би много и често уз то измамили осмех. Наравно да је у том тону њихов суговорник лакше носио у свом срцу поуку као дар добре воље. Када је мудрост духовита, лакше се памти.

Отац Сисоје, слушајући александријске теологе, рече: „Да је Бог задужио теологе да напишу десет заповести, имали би их хиљаду“.

Када се на једном сабрању говорило о понизности, велики отац Антоније је рекао ово: „Кад се наклонимо један сантиметар, порастемо десет.“
Другом приликом исти велики отац закључи: „Људи се деле на завидне, охоле и остале. Никад нисам срео остале.“

„Оче, шта је то охолост?“
„То је мислити у себи: ‘Ако провјерим јесам ли у праву, значи да признајем како могу бити и у криву’ „.

Изрека непознатог пустињака: „Ако добијеш хвалу, можда желиш две.“

Отац Памво изнад свега је презирао новац. Кад су га питали зашто тако радикално одбацује новац, он одговори: „Зато јер су и слепци способни да га виде.“

Када су упитали оца Сисоја зашто су многи људи незахвални, он рече: „Јер кад заврши вечера, више не треба кашика.“

Неко је рекао: „Онај ко те је увредио, тешко ће ти опростити“.

Када су оца Пимена замолили да им говори о молитви, он рече: „Онај ко се не моли, не може говорити о молитви, а онај ко се моли, нема потребе о њој говорити.“

Једном приликом рече отац Исаија: „Уколико Црква нема храбрости изнети своје идеје, то није зато што би јој недостајала храброст, већ идеја.“

Неки старац, видевши пса, помисли: „Пас има толико пријатеља јер маше репом, а не језиком.“

Када је отац Висарион кренуо у пустињу, исмевали су га сеоски младићи: „Куда ћеш, Висарионе, ниси ли чуо да је ђаво мртав?“ Томе он узврати: „Онда примите моје саућешче сирочади.“

Игуман, најпре, искушао је једног младића, који је желео да ступи у манастир у Хенатону, како би упознао његову спремност: „Када би имао три златника, дали би их дао сиромасима?“
„Од свег срца, оче.“
„А кад би имао три сребрењака?“
„Врло радо.“
„А да имаш три бакрењака?“
„Не, оче.“
„Зашто не?“ – зачуђено упита игуман.
„Зато јер њих имам.“

„Свет је тако ружан“, рече искушеник, „да се и ја на тренутке осећам ружним“.
Одговори му старац:
„Ако имаш ружно лице, не криви огледало.“

Праве су пустињске кризе наступале након више месеци проведених у пустињу. Тада су искусни учитељи знали да треба појачати дозу духовитости. Неки се млади монах посаветовао са духовником: „Оче, већ годину дана како сам у пустињи и у том времену шест или седам пута су навалили скакавци. То је права мука, има их свугде, чак и у храни. Како се ти браниш од њих?“
„Ја живим већ четрдесет година у пустињи. Најпре, кад бих опазио скакавца у јелу, све бих бацио. Затим сам почео вадити скакавце из тањира, а остатак бих појео. Онда сам јео и скакавце. Сада кад видим да се неки скакавац извлачи из тањира, ја га опет убацим.“

Неки се игуман наљутио на свог ученика и у гневу га упитао:
„Јеси ли ти овде поглавар?“
„Нисам, оче.“
„Онда не причај као будала.“

Други неки упита учитеља:
„Оче, зашто Црква проглашава брак светим?“
„Можда ради мноштва мученика“, шаљиво одговори отац.

преко Духовитост духовних : – Дискусије – Живе Речи Утехе

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s