„Miris“ – Бруно Фереро

Једног хладног јутра у болници је пре времена рођена девојчица с бројним поремећајима.
Било је то сићушно створење, а њени су родитељи били дубоко потресени када је доктор рекао: „Вероватноћа да ће преживети врло је мала. Само десет посто је могуће да преживи ноћ, али ако и преживи, сигурно је да ће целог живота имати велике последице.“ Отац и мати су се ледили од страха слушајући доктора који је објашњавао које ће све проблеме имати девојчица. Неће моћи да хода, биће глувонема, слепа, ментално заостала и још много тога.
Мајка, отац и њихов петогодишњи син жељно су очекивали девојчицу, а сад су били суочени са чињеницом да ће се њихова очекивања заувек распршити.

Појавило се толико проблема. Нервни систем девојчице није се развијао. За њу је био опасан сваки додир, пољубац, загрљај. Нико, ни њени најближи нису смели исказивати љубав, морали су избегавати сваки додир.
Сви троје су се држали за руке и молили стојећи у облику малог срца у великој болници: „Свемогући Боже, Господару живота, учини ти оно што ми не можемо учинити: побрини се за малу Дијану, пригрли је на своје срце, загрли је да осети сву нашу љубав.“
Дијана, дрхтави смотуљак, почела се мицати. Следећих недеља је полако добијала на тежини и напредовала. Два месеца касније њени су је родитељи могли први пут загрлити. Пет година касније Дијана је била ведра девојчица која је с поверењем гледала у будућност, а жеља за животом у њој све је више расла. Знакова телесних и душевних поремећаја није било; била је сасвим нормална, живахна и паметна девојчица.

Али то није крај приче.

Једног спарног послеподнева у парку недалеко од куће, док је њен брат с пријатељима играо фудбал, Дијана је седела у мамином крилу. Брбљала је као и обично о свему, а онда одједном заћутала. Стиснула је руке као да некога грли и упитала маму: „Осећаш ли?“
Мама је у ваздуху осетила мирис кише која се спрема и рекла: „Да, ускоро ће пасти киша“.
Дијана је подигла главу и трљајући руке повикала: „Не, мирише на Њега. Мирише као кад те Бог јако загрли.“
Мама је бризнула у плач, а девојчица се извукла из њеног крила и отрчала да се игра са другом децом.

Потврдила је оно што је жена дуго носила у свом срцу. Док год је била у болници борећи се за живот, Бог се бринуо за малену. Често ју је грлио, тако да је његов мирис остао утиснут у Дијанино памћење.
У сваком детету остане мирис Бога. Зашто толико журимо да га избришемо?

преко Miris | Bitno.net

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s