ДЕ­МО­НИ НЕ ЛЕ­ЧЕ

Че­каш ли да те бе­со­ви ис­це­ле? Ка­да им је Хри­стос до­зво­лио да уђу у сви­ње, они су их сме­ста ба­ци­ли у мо­ре не по­жа­лив­ши их, а по­жа­ли­ће људ­ска те­ла? Ка­мо сре­ће да не уби­ја­ју, да не же­ле зло чо­ве­ку! Иза­гна­ше те из ра­ја, ли­ши­ше те не­бе­ске ча­сти, а ис­це­ли­ће ти те­ло? Жа­ло­сне ли за­блу­де. Де­мо­ни зна­ју са­мо ка­ко да чи­не зло, да на­но­се ште­ту, а не зна­ју да ис­це­љу­ју. Не жа­ле ду­шу, а ми­слиш да ће по­жа­ли­ти те­ло? Свим си­ла­ма на­сто­је да уда­ље чо­ве­ка од Цар­ства не­бе­ско­га, а ус­хте­ће да га осло­бо­де бо­ле­сти? Ни­си ли чуо про­ро­ка или, бо­ље, Са­мо­га Бо­га кроз про­ро­ка, где го­во­ри да не мо­гу да чи­не ни до­бро ни зло?
А и ка­да би мо­гли да ис­це­ле све и да би хте­ли, што је не­мо­гу­ће, не би тре­ба­ло да ово што имаш ме­њаш за пре­ле­сну кра­со­ту не­знат­ног и про­па­дљи­вог до­бит­ка, а не­про­па­дљи­ве и ве­чи­те ште­те. Ис­це­ли­ћеш те­ло да би из­гу­био ду­шу? Лош ти је па­зар. Гне­виш Бо­га, са­зда­те­ља те­ла, а у по­моћ зо­веш ђа­во­ла, ко­ји ти зло же­ли, да те ис­це­ли? Па ка­ко да те та­да ле­кар­ском ве­шти­ном не са­бла­зни ла­ко не­ки чо­век ко­ји се кла­ња па­ган­ским бо­го­ви­ма, ка­да су они че­сто ле­чи­ли бо­ле­сти и вас­по­ста­вља­ли здра­вље бо­ле­сни­ма? Због то­га ли тре­ба да се при­оп­штиш беш­ча­шћу? Да­ле­ко би­ло! Чуј шта ка­же Мој­сеј Ју­де­ји­ма: Ако до­ђе ме­ђу вас ла­жни про­рок или чо­век ко­ји гле­да у сно­ве и ту­ма­чи их и ка­же вам да ће вам да­ти не­ки знак или да ће не­ко чу­до на­чи­ни­ти, па ма­кар и да оства­ри то што вам је обе­ћао, а по­том вам ве­ли ‘хај­де да се по­кло­ни­мо дру­гим бо­го­ви­ма’, ко­је не зна­ђа­ху на­ши оци – не ве­руј­те ре­чи­ма оно­га про­ро­ка или чо­ве­ка ко­ји гле­да сно­ве. То зна­чи сле­де­ће: по­ја­ви ли се не­ки про­рок и на­чи­ни не­ки знак – вас­кр­сне мр­тво­га или очи­сти гу­ба­во­га или ис­це­ли бо­га­ља – а по­сле чу­до­деј­ства по­зо­ве вас на зло­ча­шће, не ве­руј­те ис­хо­ду чу­да. То те Го­спод Бог твој ис­ку­ша­ва да ви­ди љу­биш ли Га свим ср­цем сво­јим и свом ду­шом сво­јом.

Да­кле, ја­сно је да де­мо­ни не ле­че. Ме­ђу­тим, по Бо­жи­јем до­пу­ште­њу и то се не­ки пут до­го­ди ка­ко би ти био ис­ку­шан, али не за­то што Бог то не зна, но за­то да се ти на­у­чиш да не усту­паш де­мо­ни­ма, ма­кар они и ле­чи­ли. А за­што го­во­рим о ле­че­њу те­ла? Ако ти ко пре­ти ге­е­ном – да се, да­кле, од­рек­неш Хри­ста – не­мој га при­ма­ти. Ако ти обе­ћа цар­ство, а да се уда­љиш од Јед­но­род­ног Си­на Бож­јег, од­вра­ти се од ње­га, за­мр­зи га и по­ста­ни Па­влов уче­ник, па рев­но­сно по­на­вљај оне ре­чи ко­је је бла­же­на и бла­го­род­на ду­ша ње­го­ва про­по­ве­да­ла: Уве­рен сам да нас ни смрт, ни жи­вот, ни ан­ге­ли, ни по­гла­вар­ства, ни си­ле, ни са­да­шњост, ни бу­дућ­ност, ни ви­си­на, ни ду­би­на, ни­ти ика­ква дру­га твар не­ће мо­ћи одво­ји­ти од љу­ба­ви Бож­је, ко­ја је у Хри­сту Ису­су Го­спо­ду на­шем.

Ње­га не ра­ста­вља­ју од љу­ба­ви Хри­сто­ве ни ан­ге­ли ни си­ле ни са­да­шњост ни бу­дућ­ност ни­ти ика­ква дру­га тво­ре­ви­на, а те­бе да од Ње­га уда­љи ле­че­ње те­ла? Ка­кав би­смо опро­штај мо­гли за то до­би­ти? Хри­стос, да­кле, тре­ба за нас да бу­де и од ге­е­не стра­шни­ји и од цар­ске вла­сти жу­ђе­ни­ји. А ако се и до­го­ди да се раз­бо­ли­мо, бо­ље је да бо­ле­сни и оста­не­мо, не­го да пад­не­мо у беш­ча­шће под из­го­во­ром сла­бо­сти. За­то, ако нас је де­мон и ис­це­лио, ви­ше нам је на­шко­дио не­го што нам је ко­ри­стио. Ко­ри­стио је, до­ду­ше, те­лу ко­је још ма­ло па ће умре­ти и ис­тру­ли­ти, али је на­шко­дио бе­смрт­ној ду­ши. И баш као што тр­гов­ци ро­бљем са­бла­зне де­чи­цу мá­ма­ма и слат­ки­ши­ма, па им узму сло­бо­ду, та­ко и де­мо­ни – обе­ћа­ва­ју­ћи ис­це­ље­ње не­ког де­ла те­ла, упро­па­шта­ва­ју са­мо спа­се­ње ду­ши­но.

Не­го ми, љу­бље­ни мо­ји, не до­пу­сти­мо то, не­го по­ста­рај­мо се да се на сва­ки на­чин из­ба­ви­мо од беш­ча­шћа. Зар и Јов ни­је мо­гао да по­клек­не пред убе­ђи­ва­њи­ма сво­је же­не, да по­ху­ли на Бо­га и из­ба­ви се од бе­де у ко­јој се об­рео? Она му ре­че: Ре­ци не­ко сло­во Го­спо­ду, па умри. (Јов 2, 9). Али он је ви­ше во­лео да по­тр­пи и да се из­ну­ра­ва и да под­но­си му­ку пре­те­шке бе­де у ко­јој се об­рео, не­го да по­ху­ли на Бо­га и из­ба­ви се. Ње­му по­дра­жа­вај. Ако ти ђа­во и обе­ћа из­ба­вље­ње од бе­да ко­је су те сна­шле, не ве­руј му и не усту­пај му, као што ни пра­вед­ни Јов ни­је по­ве­ро­вао ре­чи­ма же­не сво­је, не­го је ви­ше во­лео да по­тр­пи сла­бост но да из­гу­би ве­ру и спа­се­ње ду­ше сво­је. Не оста­вља те Бог он­да ка­да до­пу­шта да те сна­ђу сла­бо­сти, не­го чи­ни то да би те ви­ше и про­сла­вио. По­тр­пи, да­кле, са му­же­ством, ка­ко би и ти чуо: Хо­ћеш ли ти уни­шти­ти мој суд? Хо­ћеш ли ме­не осу­ди­ти да би се­бе оправ­дао? (Јов 40, 8). (Про­тив Ју­де­ја, ПГ 48, 854–855)

преко Св. Јован Златоусти О МАГИЈИ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s