Братска љубав на делу

За многе је било велико изненађење када су у дневним новинама прочитали вест да је брат брату уступио аутомобил који је он добио као награду купивши један дневни лист. Испоставило се да је, заборавивши новине у дому свога брата, оставио највећи поклон домаћину и, што је најважније, није се узнемирио због тога, није тражио „свој део“. Без имало двоумљења је оставио дар брату, показујући свима нама више од лепог примера, доказујући дубину свога човекољубља.

Да, рећи ће неки, оставио је брату, а да ли би некоме непознатом то исто учинио? Не бих да нагађам, и уместо одговора питао бих оне који овако равнодушно констатују: да ли би они и брату уступили, а камоли непознатом човеку? Неповерљивост према овом добром делу показује неспремност за добродетељ.

Да је то нешто несвакидашње – јесте, али покушајмо да се и сами мало приближимо добром чињењу, почнимо од доброг промишљања о свему, победимо себичност најпре у размишљању. Не доживљавајмо једни друге као препреку и опасног, тражимо добре могућности заједничења, потрудимо се да се добра мисао оделотвори на радост многих. Покренимо се даље од сопственог интереса и разумимо потребе једни других, трудимо се да несебичним себедавањем и даривањем покажемо животну сигурност.

Не будимо себични и уплашени пред животом, будимо слободни од сваког страха од губитка, лишавања и нестајања. Верујмо у живот као велики дар који треба умножити а не потрошити, разумимо да је то могуће само онда ако знамо да га делимо једни са другима, побеђујући нагон да га живимо само за себе. Нажалост, много је више оних који немају храбрости да буду добри, плаше се да ће тако изгубити себе у животу. Ту се увек нађе неки разлог којим се покушава оправдати себичност живљења појединца, али се не види празнина и истрошење у многим страховима.

Отуда и неповерење и неразумевање према добром чињењу појединаца, које се посматра као неки изузетак а не као пример за угледање и примену у сопственом чињењу. Не, то се замишља као тешко оствариво, јер унапред осустајемо од борбе за доброг човека у себи, сматрајући тако нешто за наивно и чињење против себе.

ДЕЛАТНА ЉУБАВ

Да бисмо разумели овај чин братољубља, потребно је да кренемо од конкретног догађаја, без претпоставки о себи и томе што бисмо, или не бисмо, ми учинили у истој ситуацији. Посматрајмо оно што се догодило, без оптерећујућег „шта би кад би“, зашто је тако и да ли је баш све тако. Верујмо да је брат частио брата великом љубављу, не само вредним поклоном, не сумњајмо полазећи од себе, него пођимо од онога што се стварно догодило, како бисмо помогли себи у даљем животном промишљању. Овде је потребно много рада на себи, јер смо се олако препустили свакодневној суровости и уживању у читању о ономе што чине други, или им се догађа, где је наша једина реакција изјава: „Хвала Богу што ја нисам такав! Много је лоших људи осим мене, заиста никад није овако било!“. Та равнодушност нас је раслабила за несебично живљење са другим, јер у свима и свакоме, осим себе, видимо кривца за нешто. Тако умишљени (у ствари обесхрабрени за живот), не видимо добре примере на прави начин, одустајемо од креативне животне прогресије и повлачимо се у сивило преживљавања. Љубав је некако усахла у нама, постоје неке опште норме којима покушавамо да усклађујемо животне релације, од породичних до родбинских и пријатељских, свако је самоме себи једини. Не само на првом месту, него баш једини, тако да се све мери сопственом потребом, и у таквом стању се овај чин давања кроз препуштање вредног поклона, конкретно аутомобила, доживљава као нешто неразумно и непотребно.

Људска логика тешко може да прими овај велики чин давања све док разум не сиђе у срце човеково и све постане надлогична смисленост. Онда се види да је ту највећа љубав која покреће добро чињење и осмишљава радост постојања, где је умешност заједничења најпотпунија у стваралаштву давања кроз које сви добијамо више. То је нешто што се не рачуна цифрама, него се показује као самоодречно отварање за другога, где мера постаје богочовечанско безмерије, а не моја или твоја потреба. За сваког доброделатеља, па и овог нашег дародавца, то није нешто што треба објашњавати: он је одлучио у моменту, и та одлука траје непрестано, без колебања, без обзира на неразумевање неких, или чак осуду. Он и не тражи ничију подршку или похвалу, учинио је тако јер зна да ће обрадовати брата, и радостан је што може да га обрадује. Остварио је двоструку радост, и њему не треба даље размишљање о томе, он све разуме и због тога тако чини. Његово братољубље није остало на уснама, није сведено на добре жеље у погодним приликама, за Славе, рођендане или речи на новогодишњим честиткама. Све то је стало у овај чин показане братске љубави коју је тешко објаснити и описати ако само желимо да разумемо, без намере да и сами нешто слично учинимо.

АКО НЕ РАЗУМЕМ, НЕ ТРЕБА ДА ПОРИЧЕМ

Није проблем то што неко може рећи да тако нешто не би могао да учини, јер то и није баш лако. Али, није добро ако се то не види као леп пример у низу многих лоших поступака појединаца, који једни другима загорчавају живот. И не само то, него и покушавају да ускрате право на живљење у суровој борби за опстанак. Покушајмо да разликујемо та чињења, и препознавши узвишеност чина братољубља, не размишљајмо колико је овај добри човек „изгубио“ евра или динара давањем, или колико је добио његов брат. Посматрајмо то као заједнички велики добитак обојице, видимо одлучност једног свог савременика и похвалимо добродетељ. Не сумњајмо у стварност и не тражимо разлоге за и против – догодило се како се догодило, сазрело је у једном срцу једног несебичног и доброг нашег савременика. Покушајмо даље да и сами будемо саучесници у братској радости, не само због чињенице да у сивилу савременог живљења има још увек и добрих примера. Будимо оптимисти и верујмо да овакви примери указују да добри људи никад ништа не траже само за себе. Они су украс сваког времена, тако да не треба да буду смештени само у лепе приче, него би било најбоље када бисмо и ми покушали да чинимо слично једни другима. Пробајмо са малим стварима, лепом речју и без осуђивања почнимо да сарађујемо у добром човекољубљу.

Сумња је веома опасна и разарајућа сила у човековом животу. Нажалост, све више се затварамо у многе сумње, тако да несвесно радије трагамо за лошим примерима, вести гледамо, новине читамо и једни са другима причамо под тензијом тражења лоших вести. Сви се негде дубоко у себи бунимо против „жуте штампе“ и „црне хронике“, а нажалост то нам је некако омиљено штиво за читање. Постало нам је навика, нешто „нормално“, тако да смо се уживели у улогу посматрача сивила и суровости, па кад „бљесне“ неки леп пример, као да нас захвати нека заслепљеност и нелагода због властите неспремности да учинимо добро. Та неспремност да се бар прихвати и похвали оно добро које чини други, неминовно доводи до неприхватања и злонамерних коментара на рачун „изузетка“ који „ремети“ оно што нам је постало нормално.

КОЛИКО БИ ОВАЈ СВЕТ БИО БОЉИ КАДА БИ СВАКО РАЗМИШЉАО И О ПОТРЕБАМА ДРУГОГА

Није добро да човек види само себе и само своје потребе. Тако се покоравамо некој чудесној усамљености, која нам постаје једина могућност живљења, јер умишљамо да нас тај неко други угрожава на добром путу. Све што чинимо бива само сходно нашим нагонима и потребама, другога не желимо и не можемо да видимо. Умислили смо да нас он угрожава, и стварамо неки одбрамбени механизам у себи против њега, што на крају резултира потребом да из фазе одбране пређемо у напад. Та недовршена борба у себи све више постаје опасно стање које нам у неку руку годи, суровост постаје наша природа. Не желимо нимало да иступимо из сфере сопствених интереса, не интересује нас други и његово стање и потребе, осим ако то није у нашем интересу. Наведени пример братољубља нам показује један бољи начин разумевања од оног нашег свакодневног. Дародавац расуђује: „Њему је аутомобил потребнији него мени“. Како су ове речи узвишене и закључак дубокосмислен, поучан, и требало би да се и сами покренемо из учмалости сопственог интереса и себичности у стваралачко промишљање у животу. Да бисмо разумели наведене речи на прави начин, потребно нам је много стваралачког напора и усвајања кроз конкретно чињење. Било би добро ако бисмо се потрудили да мало боље видимо једни друге као сараднике у добродетељи, а не као опасност која угрожава наше постојање. Тада бисмо одговорније поступали делећи животну радост у пуноћи одговорног оптимизма, радовали бисмо се кад једни друге обрадујемо добрим чињењем. Зато, победимо све страхове у себи и доживимо једни друге као браћу и вечну сабраћу. Не меримо другога и себе бројкама и цифрама, уђимо у добру динамику безмерија љубави Божје. Разумимо да нам Бог себе и све даје несебично, и нека то буде мера наше побожности, где знамо да давањем стичемо највише. Само то не треба да остане у сфери лепе мисли и добрих жеља, треба да се догађа непрестано. Без обзира на количину давања, битно је да све буде несебично…

преко Приче с колена на колено (2)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s